Na internetu  se povremeno pojavi slika računa za struju koji prikazuje utrošak od nula kilovatčasova a ipak neki iznos za plaćanje. (Trenutno oko 700 din.) Zanimljivo je da je ista situacija i kod računa za fiksni telefon, čak je i iznos za plaćanje kada je broj impulsa nula, sličan – ali za to niko nikada nije postavio pitanje!

Pisao sam ranije kako (bi) treba(lo) obrazovati cenu električne energije. Tekst je prilično opširan i, verovatno, mnogima nezanimljiv. Takođe sam pisao i o uređajima za merenje električne energije. Možda ni to nije svakome zanimljivo. Zato ću pokušati ovde da objasnim samo ovu fiksnu stavku u računu koja ne zavisi od potrošnje.

Roba se potrošačima može isporučivati na dva načina:

– ili putem prodavnice koja se, ako nema dovoljno prometa gasi, i najčešće radi samo jedan deo dana,

– ili dostavljanjem do mesta potrošnje gde mora biti raspoloživa neprekidno 24 časa, svih sedam dana u nedelji. To je slučaj zemnog gasa (ne propan – butana!), fiksne pa i mobilne telefonije, vodovoda i struje.

Isporučioci ove robe moraju imati odgovarajuća postrojenja i mrežu, i održavati ih – nezavisno od toga da li neko od potrošača zaista i koristi njihove usluge ili ne. Sama činjenica da do nečijeg objekta postoji dovod za isporuku te robe, podrazumeva da se taj dovod mora održavati a to održavanje ima cenu! (Pri tome dovod nije samo deo ispred objekta nego sve od izvora robe – gasne stanice, tel. centrale, pumpe za vodu ili elektrane – do objekta gde se ta roba troši.)

Deo troškova koji je stalan i ne zavisi od potrošnje ovakve robe, naplaćuje se kao fiksni iznos, čak i ako je potrošnja nula.

Neko će reći: zar nije moguće stalne troškove podeliti sa ukupnom potrošnjom i dobiti prosečni iznos koji će se uračunavati u jediničnu cenu robe?

Jeste, moguće je!

Pre nego što se primeni takav postupak treba znati prostu ekonomsku zakonitost: svako uprosečavanje uvek ide na štetu sirotinje!

Kako izgleda uprosečavanje najjednostavnije je ilustrovati na primeru železnice:

Poznato je da su na železnici karte za brze i ekspresne vozove znatno skuplje nego za lokalne, putničke. Kada bi neko uprosečio sve cene da po kilometru budu iste, najveću bi korist i pojeftinjenje, imali putnici ekspresnih i brzih vozova a za sirotinju koja putuje lokalnim vozovima karte bi poskupele.

Prema tome, povoljnije je (i pravednije!) posebno naplaćivati stalne a posebno promenljive troškove.