Povremeno se pojave srceparajuće objave vezane za staračke domove. Uglavnom optužuju decu za nemar ako i pomisle da roditelje daju u dom.

Šta zaključujem iz takvih objava?

Verujem da su protiv domova neprilagođene ličnosti i/ili svađalice koje bi da upravljaju decom do kraja svog života. Pritom će ponosno izjavljivati kako su svoju decu izveli na put!

Ako si ih izveo na put, nije potrebno da upravljaš njima. Ako još treba da upravljaš njima – nisi ih izveo na put!

U smederevskom je domu bio korisnik koji se neprekidno žalio što nije sa sinom i snajom. Istovremeno je sam pričao da su se, dok su bili zajedno svakog dana svađali „na nož i krv“! Deluje li to nekome normalno?

Meni ne!

Bio sam u domu i bilo mi je ne samo dobro, nego odlično! Ne podnosim duvanski dim i došao sam u sukob sa pušačima jer su pušili po celom domu iako je to bilo zakonom formalno zabranjeno. Upravi je bilo lakše da stane na njihovu stranu.

Da nije bilo toga i sada bih bio tamo.

Bio sam u dvokrevetnoj sobi sa cimerom koji takođe nije bio svađalica i odlično smo se slagali!

U to vreme je moj sin gradio kuću na periferiji grada. Po pravilu sam posle doručka sedao u kola (držao sam ih u dvorištu doma) i išao na gradilište. Cimer je uzimao moj ručak, donosio ga u sobu i ostavljao u frižideru. Kada se vratim sa gradilišta ručao bih a zavisno od tog vremena, ponekad i večerao – kada posluže večeru.

Tu mi je bio računar, dom mi je omogućio (u to vreme novinu!) da koristim internet – imao sam sve!

Šta se tome može prigovoriti?

Sada živim potpuno odvojeno (i podaleko) od dece. Postao sam dosadan ponavljajući svima: „Ne budem li mogao iz bilo kog razloga da živim odvojeno, a ne budem li svestan da to uradim sam  – obavezno me dajte u dom! Neću da vam predstavljam teret!“

Može ko priznati ili ne: starci su samo teret – ma kolika da im je penzija!

Kada vidim pomenute srceparajuće objave odmah pomislim: „Koliko li ta osoba mora biti sebična i bezosećajna, čak i prema sopstvenoj deci, kada želi da ih sputava do kraja života?“

Da ste ikada videli srceparajuću objavu u kojoj se osuđuje roditelj koji ima kuću i zaseban stan (udaljen od kuće) u vlasništvu, a deca mu žive kao podstanari? Naravno, ne! Onima koji postavljaju pomenute srceparajuće objave ovo, očigledno, deluje normalno. Nekome možda i jeste? Meni, sasvim sigurno, nije!

Štaviše, ne smatram normalnim ni kada roditelj ima ogroman stambeni prostor a deca su, sa porodicom, nabijena u neku garsonjericu.

Sve je to pokazatelj bezobrazluka, bezosećajnosti i sebičnosti roditelja!

Ne opravdavam ni shvatanje da deca duguju brigu o roditeljima. Da li su deca rođena svojom voljom? Ne, nisu! Odakle onda dug?

Roditelj koji pominje dug podseća me na priču o kravi koja da 20 litara mleka a posle muže šutne kantu i prolije sve. Treba li se tako ponašati?

Da li kada umre, takav roditelj zaista očekuje da će njegovo dete pomisliti: „Žao mi je!“ ili će pomisliti: „Najzad!“

Mnogo se puta pokazalo da ljudski bezobrazluk, bezosećajnost i sebičnost, isto kao i glupost, nemaju granice!