Stari i srednji vek su obilovali sukobima i ratovima. U to vreme boj se vodio kopljima i buzdovanima. Što više bačenih kopalja i buzdovana – veća vojna sila, i veća verovatnoća pobede.

Vlastodršci su došli na ideju da svi momci određenog uzrasta obavezno služe vojsku i doprinesu odbrani države, odnosno njihove vlasti i položaja. Tako je nastala opšta vojna obaveza.

Države su veoma inertne i sporo se prilagođavaju. Vreme kada je veći broj buzdovana značio jaču vojnu silu prošlo je odavno – što je naša nedavna istorija jasno pokazala. Uprkos tome, opšta je vojna obaveza opstala doskora.

Mi koji smo služili JNA ili JA imali smo prilike da se uverimo koliko je opravdano što su je u medijima iz milošte zvali „velika škola života“. U toj „velikoj školi“ sam naučio da je tačna izreka koju pripisuju Ajnštajnu: „Svemir i ljudska glupost su beskrajni, ali za svemir još nema dovoljno dokaza!“

Koliko je uopšte mogla biti efikasna vojska čije su radiostanice imale domet jedva pedesetak metara. Bilo nam je lakše da se dovikujemo nego da se sporazumevamo radio vezom! Slao sam svoju radiostanicu na popravku – vratila se isto takva. Srećom, ubrzo sam prekomandovan pa mi više nije značila. Kada je trebalo pod uzbunom da krenemo na vežbu, svi bi trebalo da napuste krug kasarne za nekoliko minuta. Iako smo unapred znali da će uzbuna biti data između dva i tri časa ujutro, bilo je skoro sedam časova kada je poslednji vojnik izašao iz kruga jer se većina vozila palila na guranje.

Da ne pričam o ishrani. Najmanje dva, a nekada i tri puta, dnevno imali smo kupus. (Istina u različitim oblicima.) Srećom volim kupus pa sam preživeo. I pored toga, svakog dana sam kupovao hranu u kantini. Posle prekomande smo skoro svaki dan imali pasulj. Bio je takav da njime ni cipele ne maže čovek, a ne da ga jede!

Pravi, čuveni „vojnički pasulj“ jeo sam samo jedan, jedini, put: kada su na, već pomenutoj vežbi, i vojnici i starešine jeli iz istog kazana!

„Snaga“ te vojske se pokazala krajem prošlog veka, kada su i pored sveg naoružanja, deca ginula ni kriva ni dužna, bez ikakve odbrane.

Imao sam starešine o čijim intelektualnim mogućnostima ne bih da govorim.

Onda je neko shvatio da savremeni rat ne vode buzdovani nego akademski obrazovani profesionalci koji rukuju računarima. Opšta je vojna obaveza ukinuta.

Izgleda da se sada, i zvanično i nezvanično, logika buzdovana polako povampiruje.

Za opštu vojnu obavezu su žene (s tim da vojsku obavezno služe samo muškarci!) i stariji koji se, prilikom samog pominjanje računara, prekrste i naježe, a učešće računara u ratu ne mogu ni u snu da zamisle. Te dve me kategorije i nezvanični glasovi ne iznenađuju.

Ne bi trebalo da me iznenenade ni zvanične izjave koje podržavaju vraćanje opšte vojne obaveze. Logika buzdovana je sasvim u skladu sa intelektualnim mogućnostima starešina koje sam lično upoznao.