U svakodnevnom životu tek-tek izađe neka nova moda i nova fraza, koju većina prihvata ne upuštajući se u njen smisao.

Počela je ne tako davno, da se masovno koristi fraza „oživljavanje sela“. Kada je čuju neki samo što ne počnu da skaču od radosti.

Šta ta fraza stvarno znači?

Naravno, ništa – i kao i većina fraza služi samo za zaluđivanje.

Zašto?

Verujem da, postavite li ljubiteljima ove fraze pitanje: „Šta je to „selo“?“, nećete dobiti pravi odgovor. Ili će reći „Zna se!“ – što takođe ne znači ništa, ili će nabrajati naselja koja nazivamo selima.

Dakle, šta je „selo“?

Ne tako davno, zemljoradnjom se bavila većina stanovništva. U vreme kada sam išao u osmogodišnju školu to je bilo preko 80% stanovništva.

Sela su bila naselja obrazovana tako da se iz njih obrađuju zemljišne površine o okolini – onoliko koliko je koristeći tadašnja prevozna sredstva moglo biti racionalno. Nije imalo smisla obrađivati parcelu koja je od vlasnikovog doma previše udaljena jer bi se mnogo vremena gubilo u prevozu. Takve su se parcele ili davale u zakup ili su pretvarane u šume ili parlog – neobrađeno zemljište. U selima je živeo mali broj zanatlija – uglavnom onih čija je delatnost vezana za seosko oruđe i poljoprivredne alatke. Svi ostali su se bavili zemljoradnjom.

Kako je poljoprivredu osvajala mehanizacija, smanjivao se udeo zemljoradničkog stanovništva. Danas se u zemljama sa razvijenom poljoprivredom, zemljoradnjom bavi manje od 10% stanovništva.

Pored toga i oni koji se bave zemljoradnjom, zahvaljujući savremenim putevima i prevoznim sredstvima, više ne moraju da žive u blizini površine koju obrađuju.

Svi koji su se preorijentisali na industriju i usluge, postepeno su napuštali sela i preseljavali se u gradove. Sela su, naravno, opustela.

Na prvi pogled bilo bi jako lepo naseliti napuštena sela i rasteretitit gradove.

Da li ima smisla očekivati tako nešto?

Kada bi se sva sela i popunila da li bi svi mogli, ponovo, da se bave zemljoradnjom? Sasvim sigurno ne! Danas, kada zahvaljujući savremenoj mehanizaciji, jedan jedini čovek može obraditi više zemlje nego nekada čitava porodična zadruga – sasvim sigurno nema dovoljno obradivih površina za sve.

Znači ipak bi većina morala da traži drugo uhlebljenje, a najpre će ga naći u gradu.

Koji bi dobitak bio za nekoga ko se ne bavi zemljoradnjom da se preseli u selo? Da bude više udaljen i da duže putuje do radnog mesta? To bi istovremeno značilo i manje mogućnosti za razvoj i školovanje dece.

Zašto bi to neko radio?

Zato što je u modi „Oživljavanje sela“?

Lala bi rekao: „Ta nemojte mi kas’ti!“

Neko će reći: u razvijenim zemljama bogataši žive u selu. To je poluistina a poluistine su najgore laži!
Bogataši tamo zaista uglavnom žive u selu ali imaju bar jedan stan u gradu! Što bi narod rekao: „To je drugi par opanaka!“

Napuštanje sela je svetski proces koji se svakako više ne može zaustaviti ni na koji način. Kakva god moda da se lansira, kakve god parole da se svakodnevno ponavljaju, sela će se sve više napuštati. Najpre najudaljenija a zatim i bliža – ona koja se ne pretope u samostalne ili obližnje gradove.

Kako to najčešće biva, imamo dve mogućnosti:

– ili da proces prihvatimo kao i svaku neminovnost i prilagodimo mu se.

– ili da se tom procesu bezuspešno odupiremo i da nas kasnije snađu odgovarajuće posledice,

Prazne parole svakako neće pomoći niti doprineti rešenju.