Mnogo je mišljenja – izreka o narodu. Počev od mišljenja da je narod Bog („Glas naroda, glas Boga. – Vox populi, vox Dei..“) pa do mišljenja da je narod stoka („Pučina je jedna stoka grdna” – P. P. Njegoš).
Istina je, kao i obično, negde između. Da li bliže jednom ili drugom svako mora sam da prosudi.
Čim neki stvarni ili nametnuti autoritet kaže „bu“, odjednom „pučina“ počne da viče „buuuuuuuuuuuu“. To se kasnije proteže bez kraja i konca, često bez ikakve mogućnosti da se zaustavi.
Primer: neko je, nekada, rekao da su Crnogorci lenji. Kao i svako preterano uopštavanje, samo po sebi ne može biti tačno. Nema značaja – ostade ocena da živi do dana današnjega. Nisam Crnogorac ali lično poznajem neke kojima prosečan Japanac, po vrednoći, ni do kolena nije! Šalio sam se na njihov račun, tvrdeći da će „pravi“ Crnogorci da ih se odreknu jer ne prestaju da rade.
Sličnih zabluda ima mnogo. Neke su, kao već pomenuta, u suštini bezazlene, a neke, iako tako ne izgledaju, moglo bi se reći, opasne. Opasne na različite načine. Neke doslovce a neke posredno.
Posredno su opasne zablude, recimo one na osnovu kojih političari skupljaju poene a suštinski niti šta stvarno rade, niti ih obećanja, vezana za te zablude, išta obavezuju.
Jedna od takvih, posredno opasnih, zabluda, koje doprinose održavanju vlastodržaca jeste o selima i o „oživljavanju sela“. Lepa priča, svi je vole, političari obećavaju. Ima li u tome istine i da li je uopšte moguće?
Neki je stanovnik grada, verovatno nezadovoljan, rekao da je u selu mnogo lepše nego u gradu.
Naravno, nije mu padalo napamet da se preseli u selo. Ostao je u gradu i nastavio da hvali selo. Odjednom su, i oni rođeni u gradu, i oni koji su se iz sela preselili u grad, počeli da kukaju kao je u selu lepo a njima u gradu loše i teško. I opet se niko ne seti da se jednostavno preseli umesto da kuka.
Nisam baš sasvim u pravu!
Nađe se poneko da stvarno napusti grad i ode u selo. Odmah se tu stvore novinari i tv kamere opevajući taj „veličanstveni“ korak novopečenog seljanina. Niko ne pominje da su, u isto vreme, tražeći svoje „mesto pod suncem“, stotine napustili to i takvo selo, i otišli u grad.
Političari koji skupljaju jeftine političke poene pričajući bajke o „oživljavanju sela“, jednako bi uspešno mogli da vrate Dunav u Švarcvald. Što bi narod rekao: „Malo sutra!“
Ne znam kada je i kako nastalo takvo mišljenje o selu. Možda još u vreme kada je Emil Zola ulicu Pariza opisao kao kloaku. Možda u vreme kada je London bio čuven po večitoj magli.
Neko mi se može usprotiviti navodeći aerozagađenje u gradovima. I da bi mu bilo lakše, izvadiće cigaretu i zapaliti. Što bi mi, Lale, rekli: „Ta nemojte mi kas’ti.“
Istorijski gledano, ne tako davno, u vreme koga se i ja sećam, poljoprivredom se bavilo preko 80% stanovništva. Uglavnom se radilo ručno i trebalo je mnogo radne snage. Danas je već moguće da traktor sam, bez traktoriste, vođen savremenom tehnikom, izore njivu i vrati se u hangar. Zašto bi onda neko sedeo u selu?
Stanovništvo države koje se bavi poljoprivredom, u procentima čini jednocifren broj. Ko onda da naseli ta sela? Oni koji će putovati u grad na posao? Da li da ponovim? „Ta nemojte mi kas’ti.“
Stanovništvo se, u celom svetu, seli iz sela u gradove. Tom ćemo se procesu prilagoditi, ili mudro i blagovremeno, ili glupo i kasno.
Poznajući naše vodeće političare i narod, mudrost mi ne deluje kao izvesnost.

Advertisements