Ovo je odgovor na pitanje mlade dame, blogerke, koja se potpisuje sa „Jel’, čija si ti, mala?“, postavljeno na blogu „Šta je racionalna potrošnja električne energije?“.

Za razumevanje odgovora moraću da ponovim i detaljnije objasnim neke osobine električne energije. Napraviću poređenje sa prevozom, recimo prevozom putnika u autobusu.
Poznato je da se autobus trese i prilikom kretanja a i dok stoji, ako mu motor radi. Pomenuti potresi zahtevaju izvesnu energiju i ona se naravno dobija iz pogonskog goriva. Kada tih potresa ne bi bilo, za isti broj kilometara, autobus bi potrošio manje goriva.
Dakle: potrošnju goriva možemo podeliti na dva dela. Prvi deo se koristi isključivo za prelaženje puta a drugi za potrese. Deo koji se utroši za potrese zavisiće od konstrukcije samog autobusa i od osobina puta kojim se kreće. Jasno je da je potrošnja manja na ravnom asfaltu nego na putu punom rupčaga.
Ako bismo mogli posebno da merimo utrošak goriva za prelaženje puta a posebno za potrese, deo kojim prelazimo put možemo nazvati aktivnim ili radnim delom a deo utrošen za potrese, reaktivnim ili jalovim.
Nešto slično, posebno naglašavam, slično a ne isto, dešava se i u električnim kolima. Jedan deo energije izvršava upravo onaj posao koji na tom mestu očekujemo i to je aktivna ili radna energija. Drugi deo se troši na „potrese“ ili vibracije u samom kolu i to je reaktivna ili jalova energija.
Reaktivna je energija, kao i vibracije autobusa, nepoželjna i štetna. Ne samo što povećava potrošnju goriva nego i skraćuje vek uređaja, odnosno autobusa.
Ovo su sve bile sličnosti.
Postoji i suštinska razlika: kod autobusa se može izmeriti samo ukupna količina goriva. Koliki je deo iskorišćen za samo prelaženje puta a koliki za vibracije ne može se izmeriti.
Kod električne energije je obrnuto: ono što bi se moglo nazvati „ukupna“ potrošnja (stručno se zove „prividna“), do pojave elektronskih brojila (pre nekoliko godina!) nije se moglo meriti! Mogla se meriti samo aktivna energija ili reaktivna – svaka posebno i posebnim uređajem za merenje.
„Ukupna“ potrošnja se ne dobija prostim sabiranjem aktivne i reaktivne energije! Prikazuju se kao pravougli trougao, pa ako je aktivna 12 jedinica, reaktivna 5 jedinica, prividna („ukupna“) će biti 13 jedinica.

U pomenutom tekstu „Šta je racionalna potrošnja električne energije?“ objašnjen je značaj i uloga pojma „snaga“. Ovde ću samo dodati da se i tu može praviti poređenje sa prevozom: troškovi održavanja autobuske linije samo delimično zavise od broja prevezenih putnika. Više zavise od veličine tj. kapaciteta autobusa. Koliko putnika može autobus da preveze u jednoj turi slično je snazi u elektroenergetskom sistemu. Nije isto da li imate minibus za 15 putnika ili zglobni autobus za 200 putnika, ako je broj polazaka i broj prevezenih putnika isti.

Prema tome da bi se dobila prava slika o nečijem utrošku, treba meriti aktivnu energiju, reaktivnu energiju i snagu.

Prvi su kupci energiju koristili isključivo za osvetlenje. Kod klasičnih sijalica utrošak reaktivne energije je zanemarljiv, a snaga se, prema tadašnjim tehničkim mogućnostima, procenjivala brojem sijaličnih mesta. Zato su brojila merila samo aktivnu energiju.
Kada je elektrifikacija već uzela maha pokazalo se da tokom dana postoje periodi kada je opterećenje veoma malo. Bili su popodnevni časovi i noć. Da bi potrošače stimulisali da ravnomernije troše energiju, u tom periodu snižena je cena energije. Koristila su se brojila sa dva brojčanika u kombinaciji sa časovnikom. Zavisno od doba dana časovnik je uključivao jedan ili drugi brojčanik pa se znalo koliki je utrošak u vreme skuplje a koliki u vreme jeftinije tarife – tzv. dvotarifno brojilo. I danas ima mnogo dvotarifnih brojila kojima upravlja zaseban časovnik. Pri tome, jedan časovnik može „opsluživati“ više brojila. Savremena dvotarifna brojila imaju svako svoj časovnik u istom kućištu.

Znatnu količinu reaktivne energije troše uređaji u kojima se energija ne pretvara samo u toplotu, to su uglavnom motori – frižideri, klima uređaji, ventilatori ali i fluorescentna rasveta.
Kupcima koji su se kasnije pojavili kao veći potrošači, merena su oba vida energije, posebnim brojilima, kao i snaga. Uređaj, prigrađen brojilu, koji meri snagu naziva se maksigraf. Klasična merna grupa je imala tri odvojena elementa: dvotarifno brojilo aktivne energije sa prigrađenim uređajem za merenje snage – maksigrafom, dvotarifno brojilo reaktivne energije, i časovnik.
Savremeni merni uređaji sve to sadrže u istom kućištu.
Važno je napomenuti da maksigraf pokazuje prosečnu snagu ostvarenu za 15 minuta. Znači ako imate protočni bojler snage 15 kilovata, i dok se tuširate bude uključen pet minuta, sve vreme je u kupatilu uključena sijalica od 60 vati (0.060 kW) a ostalo je u kući isključeno, maksigraf će pokazati:

Isto tako treba znati da će maksigraf na kraju meseca pokazati najveću snagu preuzetu tokom meseca, bez obzira da li je njeno preuzimanje trajalo svega 15 minuta, 15 sati ili 15 (i više) dana.
Prema tome, merne grupe ustvari mere stvarni, nazovimo ga „ukupni“ utrošak električne energije, jer mere i aktivnu i reaktivnu energiju i najveću petnaestominutnu snagu.
Naravno, svaka od ovih izmerenih veličina ima svoju cenu koja se pojavljuje u konačnom mesečnom računu.
Bez merne grupe, kod domaćinstava i većine malih potrošača, meri se samo aktivna energija. U cenu jedinice te energije, prema nekom proseku, uračunati su i troškovi snage i reaktivne energije.

Kada se utrošak meri pomoću merne grupe, svaka od tih stavki se posebno meri i naplaćuje. Zato je jedinica aktivne energije (1 kWh) kod potrošača sa mernim grupama jeftinija nego kod potrošača sa klasičnim brojilom koje meri samo aktivnu energiju. Međutim stvarna cena energije, utrošene tokom meseca, obuhvata i posebne stavke za reaktivnu energiju i snagu. Tek zbir svih tih izdataka daje konačan iznos računa.

Pojedina domaćinstva se opredeljuju za merenje putem merne grupe. Tokom grejne sezone računi zaista mogu biti niži. Međutim lako se može desiti da van grejne sezone računi budu (znatno!) viši od uobičajenih jer se snaga naplaćuje tokom cele godine. Dovoljno je da budu uključeni veliki i mali bojler i pećnica pa da snaga skoči, a to se iskaže na konačnom mesečnom računu.
Odluku o ugradnji merne grupe u domaćinstvu ne bi trebalo donositi ishitreno. Morao bi se posmatrati život porodice tokom cele godine da bi se zaključilo da li je to isplativije u odnosu na klasično, jednostavno merenje.

Advertisements