Inspirisano pričom „Jedan trenutak njihovog sveta“ na blogu https://ninabalerinablog.wordpress.com/

Telefonirala mu je Sekica: „Nikada ne bi pogodio ko je kod mene! Seka. Pita može li da dođe kod tebe.“

Sekica, njegova mlađa ćerka, iako još skoro dete, već je duže vreme živela sama u njegovom, do tada, nenaseljenom ali potpuno nameštenom, stanu. Zbog neslaganja sa majkom – rekao bih, uobičajena priča.

Seku, stariju ćerku, Sekicinu polusestru, nije video godinama. Živela je u Mestu sa majkom od čije su (retko pokazane) dobre volje zavisili njihovi susreti.
Prilikom poslednjeg susreta, već odrasla – punoletna, nagrdila ga je „k’o tuđeg“ – sasvim nezasluženo. Pripisivao je to uticaju njene majke.

Priča je ustvari počela decenijama ranije.
Prilikom razgovora, kratko vreme posle udaje, rođaka mu je rekla: „Pozdravila te Ž.“
Bio je iskren: „Nemam pojma ko je Ž.“
„Upoznala sam vas na svadbi.“
Odgovorio je iz pristojnosti: „Dobro, pozdravi i ti nju.“
Svaki razgovor sa rođakom bio je propraćen sa: „Pozdravila te Ž.“, a on je jednako odgovarao.
Posle nekog vremena došlo je do promene: „Pozdravila te Ž. i pozvala da svratiš.“
U to vreme je dosta putovao i često prolazio kroz Mesto. Ž je tamo živela sama.
Opet je bio pristojan: „Dobro, hoću.“ i zaboravio čim je spustio slušalicu.
Sada su se, pored pozdrava, ponavljali i pozivi.
Najzad je odlučio da poseti Ž. i da ih obe skine s vrata.
U Mesto je stigao popodne, s namerom da do večeri stigne kući.
Posetio je Ž. a kući je, njenom zaslugom, stigao tek sutradan.
Pozvala ga je da svrati opet.
Momak, slobodan, bez devojke, uskoro je došao ponovo. Poneo je prezervative.
„Ne nemoj, ne volim. Ja brinem, ti ne moraš da brineš ništa.“ Odmah se izjasnio i otvoreno rekao da nema nameru da se ženi njome.
„Ništa i ne očekujem. Meni je i ovako lepo.“ Naseo je na stari ženski trik.
Kad god bi prolazio kroz Mesto, dolazio bi uveče a put nastavljao ujutro.
Posle nekog vremena objavila je da je trudna. Ostao je pri svom.
Još uvek nije tražila ništa ali je izjavila da će zadržati dete.
Nakon rođenja i njegovog priznanja bebe, odmah je podnela tužbu za izdržavanje.
Posle nekog vremena on je podneo zahtev centru za socijalni rad da donese rešenje o viđanju deteta.
Preko Seke je vodila rat s njim a on ga je izbegavao.
Kada je u inostranstvu uplatio kurs engleskog za sve troje dece, Ž. nije pustila Seku, verujući da će mu uplata propasti i da mu je time napakostila. Nikada nije saznala da su mu vratili novac bez ikakvog odbitka. Da jeste, na neki način bi se iskalila na Seki.
Period njenih „igara“ trajao je sve dok Seka nije napustila studije i izgubila pravo na izdržavanje. On je i danas uveren da bi Seka završila fakultet da je bila sa njim.

U međuvremenu Seka se udala i rodila sina. Unuka još nije video.

Nije se dvoumio: „Neka dođe!“

Došli su sve troje: Sekica, Seka i unuk. Dao je Sekici jednu novčanicu da odvede sestrića na slatkiše.

Kada su ostali sami Seka se izjadala.
Mladi par je živeo u istom stanu sa taštom. Klasično neslaganje između tašte i zeta bilo je mačji kašalj u odnosu na neslaganje između majke i ćerke. Kao i većina tašti i svekrvi, Ž. je htela da upravlja životom mladih.
Seka je ne mogući više da izdrži, pokupila dete i doslovce pobegla. Čak ni zetu nije ništa rekla.
Upitala je može li da ostane tu nekoliko dana.
„Ti si ovde u svojoj kući i možeš ostati koliko god želiš.
Sada si odrasla i voleo bih da čuješ i moju stranu priče.“
Saslušala ga je. Nisu komentarisali.
Posle nekoliko dana javila se zetu i vratila se u Mesto.

Stanje se primirilo. Ž. je prešla da živi u selu gde je nasledila kuću. Njegov odnos sa mladim parom postao je besprekoran – daleko bolji nego njihov odnos sa Ž.

Primirje je kratko trajalo. Uskoro mu se Seka, duboko zabrinuta, požalila da je Ž. podnela prijavu centru za socijalni rad da oni, kao roditelji, ne vode računa o detetu. U centru nisu hteli da joj pokažu prijavu, niti da kažu malo više o njoj, samo su najavili skori dolazak da provere stvarno stanje.
„Ništa se ne brini! Dolazim i ja.“ Uzeo je slobodan dan i pre zakazanog vremena bio kod Seke.
Došle su dve mlade socijalne radnice, verovatno Sekina generacija.
Objasnile su da su došle da provere navode iz prijave.
Iako mirnim tonom, iz njega je potekao sav, godinama nakupljeni jed:
„Čudno je da ste toliko efikasni kada je Ž. podnela prijavu protiv sopstvene ćerke. Vi ste saučesnici u neosnovanoj prijavi čim je krijete od Seke.
Da li ste bili bar upola efikasni kada je trebalo doneti rešenje o viđanju ove iste Seke koja stoji pred vama?
Naravno, ne! Niste doneli rešenje do dana današnjega!
To što vas dve u to vreme niste ni radile u centru nimalo vas ne opravdava! Vi predstavljate centar i snosite odgovornost za sve što se u njemu dešavalo.
Uostalom, nije li red da se uvek čuje i druga strana? Kako druga strana da zna o čemu je reč ako krijete prijavu?
Iako je krijete, siguran sam da se iz same prijave vidi da je neosnovana. Nije ni trebalo da pokrećete ovaj postupak i izlažete Seku i Zeta stresu.
Trebalo bi da vas je sramota!“
Pokušale su da se odbrane. Navodno ne pokazuju prijavu da ne bi izazivale još veću netrpeljivost u kući.
„Znate, moramo sve da proverimo jer se žalbe na to rešenje upućuju direktno ministarstvu.“
Sasvim slučajno i on je radio na sličnom poslu samo u oblasti tehnike.
„Pa šta ako se žalbe upućuju ministarstvu?
I na moja rešenja se stranke mogu žaliti ministarstvu. Čim vidim zahtev odmah znam da li je opravdan. Kada obrazložim rešenje može se žaliti i Ujedinjenim Nacijama – činjenice su neoborive!
Još ni jedno moje rešenje nije palo i ne plašim se ministarstva jer znam posao. Da ste dovoljno stručne i savesne sve bi ovo prošlo bez tolikih trzavica!“
Pokupile su se i otišle. Nikada se više ni na koji način nisu javile.

Ž. je uskoro obolela i umrla. Seka je stalno zaposlena i cenjena kao vredan i dobar radnik. Sa ocem se besprekorno slaže.

Suviše sam nemaštovit da bih znao da izmislim priču – pogotovu ovakvu. (Neki bi to nazvali drukčije – možda i opravdano. 🙂 ) Mnogo toga nije smelo da se desi ali se ipak desilo.
Ja sam se samo uverio i pribeležio.

Advertisements