Za razliku od priča o slučajnom spletu (neverovatnih) okolnosti ovaj se događaj zaista desio a čuo sam ga od samog učesnika.
U vreme Velikog Bravara za kupovinu često nije bio dovoljan novac – morali ste imati i vezu da biste dobili ono što vam treba. Tada u prodavnicama tehničke robe niste kupovali ono što vam treba nego ono što ima – a može jednom da vam zatreba! Većina prodavnica autodelova nije odgovarala na telefonske pozive (i sam je broj često bio tajna!) niti su davali obaveštenja telefonom! Vrhunski stručnjaci često nisu imali alat koji je u drugim zemljama mogla sebi priuštiti svaka domaćica jer je uvoz bio zabranjen!
U sličnim okolnostima (malo povoljnijim!) čoveku je propao patos od “Renoa 4” pa je pošao u Beograd gde je u ulici 27. marta, bila jedina prodavnica delova za „Reno“. Imao je nameru da kupi kompletan patos, i pošto je to veće od površine kuhinjskog stola, zamoli osoblje da mu pozovu taksi i odnese ga do železničke stanice. (U to vreme je već bilo moguće pozvati taksi telefonom – bio je to napredak!)
Prodavnica je bila pravougaona, veličine fiskulturne sale. Blagajna je bila na samom ulazu a na suprotnoj, kraćoj strani pravougaonika, bio je pult gde se roba naručivala i izdavala.
Ulazeći u prodavnicu, čovek sasvim slučajno začu gde dvojica razgovaraju pored kase: „Je li, imamo li patos za „Reno 4”?” Drugi je odgovorio: „Imamo samo jedan, ali je Taj i Taj rekao da ga ostavimo za Milana.”
Kupac kome patos očigledno nije bio rečen, sasvim slučajno se zvao Milan. Hladno je prišao pultu, izvadio ličnu kartu i rekao: „Ja sam Milan. Došao sam po patos za „Reno 4” Taj i Taj je rekao da mi ga ostavite.”
Obzirom na, očigledno, jaku preporuku, brzo su mu sve sredili. Čovek je uprtio patos na leđa i požurio da se što pre udalji od prodavnice – da ne bi slučajno, baš tada, naišao „pravi” Milan.
Sada više nije bilo moguće naručiti taksi pa je kao kornjača otišao peške do železničke stanice.
Voleo bih da sam mogao videti scenu kada je došao „pravi“ Milan. 🙂

Advertisements