Inspirisan sam tekstom „Pravo na nečiji život?“
Mnogo puta sam čuo: „Život je svetinja!“ Toliko puta da se pretvorilo u još jednu od mnogobrojnih parola koje ništa ne znače.
Naime, posle svega, postavlja se pitanje: „Šta je to život?“
Da li je „život“ sama činjenica da neko diše?

1. Moja je tetka izvršila samoubistvo.
I rodbina i meštani su ponavljali mantru: „Kako je mogla?“
Jedini sam opravdavao njen postupak!
Bila je težak bolesnik. Trpela je neopisive bolove. Nije mogla ni da spava. Jer, ako bi za kratko i zaspala, bolovi bi je ubrzo probudili. Sredstva za ublažavanje bolova više nisu delovala. Znala je da lek za nju ne postoji. Čak i da je pronađen u tom trenutku, ona ne bi doživela njegovu masovnu primenu!
Teško pokretna smogla je toliko snage da prekine sve te muke. Nedostojanstveno! Konopcem.

2. Moj je najbolji prijatelj imao neizlečivi rak. Već kada su ga smestili u bolnicu svi su znali da živ neće izaći iz nje. Trpeo je neopisive muke. Ni kod njega se bolovi više nisu mogli bilo čime ublažiti.
Upravo sam ja bio jedan od trojice njegovih poslednjih posetilaca u bolnici. Više ni njegovu decu nisu puštali kod njega ali smo nas trojica ušli, za kratko, preko veze.
Videvši ga, samo sam se javio da sam tu i nisam rekao ništa. Nisam znao šta bih rekao!
Jedan od druge dvojice, ga je upitao „Da li ti nešto treba?“
Odgovorio je jedva čujno, jer nije imao više snage: „Otrov.“
Da sam tog trenutka imao efikasan otrov, dao bih mu ne trepnuvši! Makar ga robijao posle. Samo da se čovek više ne muči!
Umro posle nekih 12 sati.
Mislite što god hoćete, iako mi je mnogo pomogao u životu i žao mi je što je umro, kada sam saznao, pomislio sam: „Dobro je, oslobodio se muka.“

Da li je to što su njih dvoje imali i što imaju mnogi, život?
Da li je to ta svetinja o kojoj stalno slušam mantre?
Jesu oni oboje disali (istina kao riba na suvom), jeste im radilo srce, jesu mogli da prošapuću nešto jer su bili previše iscrpeni i da bi govorili, ali, da li je to stvarno život – svetinja?

Ležao sam u šok sobi posle operacije. Naspram mene na zidu je časovnik.
Zadremao bih i probudio se. Pogledao bih ponovo na taj časovnik – nije prošlo ni pet minuta!
Nikada mi vreme nije tako sporo prolazilo. Onda sam shvatio pravo značenje izraza: „Kao gladna godina.“
Pri tome nisam imao nikakve bolove!
Mislim da malo ko može i da zamisli, kako to izgleda trpeti nesnosne bolove, znati da ni u jednom trenutku neće prestati i gledati na sat.
Užas je previše blaga reč!

Da li je to stvarno život – svetinja?
Ili bi baš uime te svetinje i humanosti, trebalo, onima koji žele, omogućiti da ga dostojanstveno prekinu?
Sasvim je sigurno da ja, kada bih mogao da biram, ne bih hteo da mi se takva agonija produžuje!
Čemu?
Da neko posle svega kaže: „Mnogo je patio, Bog će mu dati Raj kao naknadu.“
Ne treba mi Raj! Ne treba mi besmislena agonija!
Hteo bih da mi se omogući da tome učinim kraj na dostojanstven način.

Razne mantre i floskule bez stvarnog smisla, prepuštam filozofima koji su zdravi i zbrinuti u svemu!

Advertisements