Stariji (moja generacija) se često žale da ih deca zanemaruju.
Ako su u zajednici ne(dovoljno) slušaju, a ako nisu, retko se javljaju.
Koliko su te žalbe opravdane?
Vreme porodičnih zadruga sa dvocifrenim ili trocifrenim brojem članova, gde su se svi bavili zemljoradnjom i(li) stočarstvom, odavno je prošlo! U to su vreme jedine obaveze svih ukućana bile prema samoj kući i zadruzi. Praktično, zavisili su jedino od starešine zadruge koji bi svima (do)delio poslove. U te poslove je spadala, i podrazumevala se, briga o starima u kući. Nije postojalo, u sekundu utvrđeno, radno vreme. Malo je koja kuća i imala časovnik.
Vreme se promenilo ali ne i shvatanja. Još uvek su ostala ista ili slična.
Štaviše, raspadom i nestankom porodičnih zadruga oglašavaju se oni koji, u to vreme, ne bi celog života smeli ni glasa da puste od sebe. I pokazuju svu svoju sebičnost, bahatost i bezobrazluk.
Primer:
Teško pokretna osoba živi u zabačenom selu. Ima udate ćerke u gradovima, stotinama kilometara daleko. Ćerke bi je rado uzele kod sebe, svaka ima uslove. Baba ni da čuje! Hoće da živi u svojoj kući! Poslugu koja bi je služila u selu, nije moguće naći.
Lično mi se žalila kako su joj ćerke nezahvalne jer ni jedna neće da napusti svoju porodicu i da dođe da je neguje!
Ima li ona ikakvo moralno pravo da tako nešto i pomisli, a ne da glasno zahteva?
Po meni, ne!
Čak i da su u istom mestu, sa strogo određenim radnim vremenom i radnim obavezama, kada da se deca brinu još i o roditeljima?
U savremenim uslovima briga o starima bi se morala organizovati na nivou društva a ne porodice. Pored domova trebalo bi da budu razvijene službe za pomoć starima koji žive sami. Nisam primetio da je takva služba igde uzela ozbiljnog maha jer je najčešće bivala na dobrovoljnom (neplaćenom) nivou. I sami je potencijalni korisnici teško prihvataju jer su opterećeni predrasudama.
Naravno, i penzije bi morale biti takve da se sve te usluge mogu platiti, ili bi cene morale biti usklađene sa penzijama.

Advertisements