Desilo se neposredno posle II sv. rata.
Zanatlija je bilo malo, naročito u selima. Često je jedan zanatlija „opsluživao“ više sela jer drugog nije bilo.
Moje je selo imalo obućara ali ne i opančara. Ako je bilo potrebno, opanke su nosili na popravku u susedno selo kod deda Bože.
Pošto je već bio u godinama, dođe vreme, i deda Boža napusti ovozemaljski život.
Vest se brzo prenela i mojim selom. Seoske zanatlije odlučiše da odu i odaju poslednju počast „kolegi“.
U to vreme se išlo peške. Između dva sela ima oko 6 km.
Društvo je krenulo i stigavši u deda Božino selo koje je, kao i mnoga druga, bilo izduženo pored puta, naiđe na kafanu. Uđoše i „drmnuše“ po jednu „deda Boži za dušu“! Naiđoše na drugu kafanu, i tu svratiše.
U to se vreme na sahranama nije služilo ni jelo ni kafa. Samo rakija.
Našim zanatlijama nije bilo teško da povremeno „cugnu“ „deda Boži za dušu“.
Sahrana bi i društvo, već veoma „opušteno“, krenu kući. Opet kafana na putu, i opet po jedna.
U svim tim dešavanjima već je dan dobro odmakao, a pri izlazu iz sela kafana sa muzikom. „Opuštene“ zanatlije uđoše i tu. Ubrzo zaboraviše zašto su uopšte dolazili i počeše da naručuju svirku.
Trajalo je tako do fajronta, pred samu zoru.
Nikako nisu hteli da se odvoje od muzike pa platiše orkestru da ih prati sve do našeg sela!
Selo je malo, okruženo nasipom. Kada na nasipu zasvira muzika čuje se i kroz najzabačeniji sokak.
U svitanje, stigoše zanatlije sa deda Božine sahrane, praćeni muzikom koju je čulo celo selo!
Ovu priču ne bih znao da među „veseljacima“ nije bio i moj otac!

Advertisements