Bogu beše dosadno.
Neprekidno jedno te isto. I da bi razbio dosadu, reče Bog: „Neka bude svetlost!“ – i bi svetlost! I svetlost nazva Bog dan a tamu nazva noć.
I bi veče i bi jutro, dan prvi.
Sutradan Bogu opet bi dosadno.
I stvori Bog svod, i rastavi vodu pod svodom od vode nad svodom, i bi tako.
I bi veče i bi jutro, dan drugi.
Ali Bogu i dalje bi dosadno!
Pet dana stvaraše nešto novo ali Mu i dalje bi dosadno.
Šesti dan stvori Bog čoveka po obličju svojemu: muško i žensko – stvori ih.
Bogu bi zanimljivo da gleda šta dvoje novostvorenih rade.
Novostvorena ONA poče odmah da priča i toj priči ne beše ni kraja ni konca. Tako, neprekidno govoreći, ona sređivaše sve oko sebe: pažljivo usklađivaše boje i oblike – bilo to potrebno ili ne.
Novostvoreni ON se ne obaziraše niti primećivaše njen rad već neprekidno odlažaše i donosaše neke, po njenom mišljenju, sasvim nepotrebne stvari.
Novostvoreni zaključiše da su jedno drugom odbojni i da se ne podnose! Ona ostade tu gde se zateče a on ode njoj nepoznatim putem i izgubi se. Oboje shvatiše da im je tako lepo i gotovo zaboraviše jedno drugo.
A Bogu opet bi dosadno!
I doseti se Bog: usadi oboma misao da im je život prazan i besmislen bez onog drugog!
U svojim neprekidnim lutanjima on se smesta okrenu tražeći nju, a ona se sva uzvrpolji tražeći njega! Njih dvoje i ne behu svesni da li je bolje da se nađu ili ne! Kada se nađu – ne podnose se; kada se ne nađu – žude jedno za drugim!
A Bog ih samo posmatra i milenijumima se odlično zabavlja!

Advertisements