Nije bilo baš ni tako davno. Pre „svega“ oko šest decenija.
Tokom leta bio sam kod babe. U selu na obali Dunava. Bila je sezona poljoprivrednih radova.
Baba porani i ode na njivu. Budim se mnogo kasnije. Naložim vatru i ispržim jaja za doručak.
Sa dečacima sličnim meni, u to vreme, išli smo svakodnevno na pecanje.
Da je tada neko najavio današnju opremu za pecanje smatrali bi ga ćaknutim.
Nije bilo ni udica, a strune i štapovi nikome nisu padali napamet.
Pecaljku su činile savijena čioda umesto udice i konac za šivenje. Olovo se nalazilo u raznim oblicima. Malo bih ga spljeskao i namotao iznad udice. Plovak je bio plutani zatvarač za bocu („pampur“) ili krajevi dva guščija pera zataknuti jedan u drugi. Bio sam spretan pa sam napravio i nizalicu za upecanu ribu: žica koja se pobija u obalu, upreden kanap i lepo obrađeno parče drveta poprečno na kraju – da riba ne može da pobegne.
Nisam bio vešt pecaroš, niti me pecanje ikada posebno privlačilo. (Da se sve svelo na pecanje verovatno bih odustao posle nekoliko dana.) Naravno i moj je ulov bio skroman: drugi bi napecali skoro dvocifren broj ribica kada bi se kod mene praćaknula tek prva.
Izvadio sam nizalicu iz džepa provukao je ribici kroz škrge i nastavio da pecam. Ostali su svoj ulov nizali na neki prutić! Među tim prutićima, nizalica je delovala kao „Porše“ pored „Fiće“ ali su prutići ipak bili puni ribe!
Kada je podne već prošlo, kupili smo „krpice“ da idemo kući. Imao sam tri ili četiri ribice na nizalici – prosto da se pitam da li da ih vratim u vodu ili ne. Jedan od veštih pecaroša mi ponudi zamenu: da mi da sav svoj ulov za nizalicu.
Prihvatio sam „iz mesta“!
Vrativši se kući, ponovo sam naložio vatru i ispržio svoj „ulov“! Baba nije volela ribu pa je to bio moj ručak.
Seo sam i napravio novu nizalicu jer smo sutradan opet išli na pecanje.
Priča se ponavljala svakodnevno, sve dok sam bio tamo. Bez obzira koliko sam bio nevešt imao sam riblji ručak a posle bih pravio novu nizalicu.

Advertisements