I ova je priča bila na starom blogu ali mislim da zaslužuje mesto i ovde.

Priča je istinita!
Žalio mi se prijatelj, dugogodišnji samac, da bi se oženio ali …
Namera poznata svima u njegovoj okolini. Zato je njegova poznanica, jednom prilikom, dovela kandidatkinju za udaju, da se njih dvoje upoznaju.
Domaćin ih je ponudio da sednu, pristavio kafu i seo sa njima za sto. Čim je seo „udavača“ ga, bez ikakvog uvoda ili pozdrava, upita: „A šta ćeš mi pisati?“
Čovek sočno opsova i povika: „Marš napolje obadve, inače ću vas izbaciti!“
Pošto se i penzionisao kao profesionalni sportista (nikada se nije bavio bilo čim drugim), još uvek je bio dovoljno jak (i lud!!! 😉 ), i zaista bi ih izbacio, da nisu same izašle.
Kada se govori o sklapanju braka uvek se govori samo o ljubavi. Sve ostalo se proglašava nevažnim.
Ako je tako, bilo bi logično da budući supružnici razmišljaju o tome da li im je bolje da budu sami ili da žive sa određenom osobom. Ako mogu da kažu: „Sa tom osobom mi je bolje nego bez nje.“ brak bi imao smisla i mogao bi se održati. Međutim, ako iz te veze treba da proizađe, pre svega, neko „pisanje“ ili bilo kakva druga materijalna korist – za života ili posle smrti partnera, ostaje pitanje šta je to zaista?
Nije li to trgovina (ja tebi …, a ti meni „pišeš“), pohlepa, i ustvari samo jedan oblik prostitucije, jedino što se ovaj put „razmena dobara“ ne obavlja na ulici.
Za takav se par nikako ne bi moglo reći da žive jedno SA drugim, pa čak ni jedno PORED drugog. Najtačnije bi bilo da žive jedno PROTIV drugog, jer se najčešće oboje trude da drugom što više zagorčaju život – čak su, na neki način, i srećni kada u tome naročito uspeju! Njihov se međusobni odnos stvarno nimalo ne menja, bez obzira što možda spavaju u istom krevetu i upražnjavaju seks jedno sa drugim – sve je to uračunato u obaveze koje su (na)plaćene „pisanjem“!
Da li će u tom, trgovačkom, odnosu, uopšte, par biti jedno drugom potpora u životu ili kamen o vratu?

Advertisements