Imam utisak da u celom svetu sve veći broj ljudi žive sami. Jedan sam od tih.
Nekada čovek nije mogao opstati sam. Biti u nekoj zajednici bila je ekonomska i materijalna prinuda. Brak su, pre svega, uslovljavale ekonomske okolnosti.
Danas, posebno „u nekim godinama“ brak ili zajednicu, više uslovljavaju društvene okolnosti.
Činjenica je da oni koji žive sami najčešće osećaju samoću kao teret. Bez obzira na okruženje, decu i prijatelje, u nekom trenutku čovek ostaje sam. (Nekima to ne smeta!)
Za postanak i opstanak zajednice sada su mnogo značajnije lične osobine jednog i drugog partnera.
Ako mi neko postavi pitanje „zašto ne bi uzeo ovu ili onu …“ razgovor najčešće zapada u ćorsokak. Sagovornik najčešće gubi iz vida jednostavan uslov: da li se sa tom ženom uopšte slažem.
Navedem li da se ne bismo mogli složiti jer ima osobinu koju ne mogu, ili ne želim da trpim u kući, često sledi odgovor: „Pa mora imati neku manu! Niko nije savršen!“ (Ili: „Ni ti nisi savršen!“)
Jednostavno, ja sam kriv što hoću da živim isključivo sa ženom sa kojom bih se slagao!
Po toj bi logici ispalo da je ta osoba savršena samo eto, ima baš tu jednu, jedinu manu, a ja se, kao najgori baksuz, zakačio baš za to.
Sve i da jeste zaista savršena, nije li sama činjenica da se ne bismo slagali, dovoljna da odustanemo od svake pomisli na bilo kakvu zajednicu?
Ili treba sve pretrpeti da bi se udovoljilo nekome ko želi da izigrava navodadžiju?
Ovaj put, neće moći!!!
Možda u nekom drugom životu!

Advertisements