Ovo se moglo desiti krajem XIX veka, verovatno između 1880. i 1890.
U to su vreme brakove sklapala, za naše današnje pojmove, deca od oko 16 godina. Porodične zadruge su bile velike a naša nije zaostajala. Sigurno nije bilo manje od 30 „duša“. Ne bi me iznenadio ni višestruko veći broj.
Bilo je uobičajeno da najmlađa snaja ostane u kući i sprema obrok za sve. Bio je to glavni dnevni obrok sa obaveznom supom. Ostali su išli na njivu pre svitanja i vraćali se u sumrak.
Namirnice poput soli i šećera su se nabavljale za celu godinu, džakovima. Verujem da je tada najbliža prodavnica bila u Gradu, oko 15 km u vazdušnoj liniji. Prema Gradu je postojao samo letnji put, neprohodan kada je loše vreme.
Nova mlada, još dete, skuvala je jelo ali ga je više nego presolila. Pošto je u ostavi so bila u džaku, ona neiskusna, nije imala predstavu koliko je potrebno. Supa je bila toliko slana da se nikako nije mogla jesti.
U to su vreme, deca (bar kod nas) jela zasebno, za svojim stolom (tačnije stočićem jer je bio niži). Samo su odrasli sedeli za stolom zajedno sa starešinom zadruge.
Svi bi sipali ali niko ne bi jeo dok starešina ne počne da jede. Obed je trajao dok starešina ne ustane. Čim ustane, to je bio kraj obeda i svi su ustajali!
Ovog je puta starešina samo kusnuo supu i odložio kašiku. Naravno, više niko nije smeo ni da jede ni govori. (Kad je kašika odložena moglo se jesti samo ako je starešina pojeo svoje jelo.) Svi su čekali i ćutali.
Starešina, u onoj grobnoj tišini prekori kuvaricu: „Snajka, pa ti ovu supu uopšte nisi posolila!“
Na to će mlada: „Ali Boga mi tata (tako se svekar oslovljavao) stavila sam soli dva puta ovako
i jednom ovako.“

Advertisements