Romantičari uzdišu za „dobrim starim vremenima“. Nepažljivom posmatraču promiče tadašnji stvarni život.
Moj je otac bio posmrče. Imao je starijeg brata. Deda je poginuo u I svetskom ratu pre nego što se tata rodio. Pradeda je imao 14. ili 17. dece (ne znam tačno – pogledaj „Malo istorije kao laka letnja tema“).
Njihova majka, moja baba, udovica stara manje od 20 godina, ostala je na milost i nemilost zaovama i deverima. Praktično su je najurili iz kuće. Takvo je tada bilo vreme. Preudala se i otišla.
Deca su naravno, ostala – opet na milost i nemilost tetkama i stričevima.
Tata je bio dobar đak, posebno dobar matematičar.
U to su vreme istovremeno u istoj učionici bili učenici 1. i 3. ili 2. i 4. razreda. Učitelj(ica) bi jednima zadao/la neku pismenu vežbu dok bi predavao drugima. (I ja sam tako išao u školu do 4. razreda!) Tata je imao učitelja.
Dešavalo se da učenici 4. razreda ne znaju da reše neki zadatak iz matematike. Učitelj bi, kada bi se iznervirao, prozvao mog oca koji je, iako 2. razred, znao to da reši.
Svejedno, čim je završio dva razreda, nisu mu dozvolili da ide dalje u školu. To je bilo verovatno oko 1925. godine.
Kada su dečaci malo poodrasli dali su ih na zanate. Starijeg, mog strica, koji je bio slabunjav i fizički slabačak, za berberina (ja sam nasledio njegovu građu) a mlađeg, malo temeljnijeg, za mesara. Kada su ga dali na zanat tata je imao oko 14 godina.
Da li slučajno, ili da bi ga što više udaljili od kuće, iako su živeli u jednom od najjužnijih sela Banata, dali su ga da uči zanat u Vršcu. (Imam utisak da je tata pominjao neko drugo mesto, severnije, ali u Uverenju i Svedočanstvu piše Vršac.) U ono vreme, bila je to ogromna udaljenost!
Oni koji uče zanat zvali su se šegrti i stanovali su kod majstora onoliko godina koliko je trajalo učenje. Dve ili tri. Istovremeno bi dva ili tri puta nedeljno išli u školu. Nakon završetka učenja i položenih ispita dobijali su zvanje „kalfe“ ili „pomoćnika“. Kao kalfe su najčešće išli kod drugog (ili više drugih) majstora i radili još određeno vreme (zavisno od zanata). Tako bi sticali pravo da polažu „majstorski ispit“ i, ako ga uspešno polože, postajali bi „majstori“.
„Učenje zanata“ je podrazumevalo da šegrt ispunjava sve zahteve, ne samo majstora, nego i „majstorice“ – njegove žene, a često i ukućana. Da bude sluga svima!
U to vreme mesari su počinjali da rade ujutro oko dva da bi svinje (ili šta drugo) bile zaklane i sređene do svitanja. Onda su dolazile domaćice da kupuju sveže meso za ručak. Struje i frižidera, razume se, nije bilo.
Radilo se celog dana, ne samo u prodavnici nego se pravila i prerada, kobasice i drugi proizvodi.
Naravno, nije bilo ni bojlera. Pošto je stalno bila neophodna topla ili vrela voda, pod kazanom se stalno ložila vatra, gotovo da se nije ni gasila svih 24 časa tokom dana.
Posao se završavao tek kasno uveče obično posle 21 sat.
Imanje je bilo veliko jer je tu bila i klanica, i radionica, i prodavnica, i domaćinstvo. Na tolikom prostoru bilo je mnogo mesta koje je majstorica koristila za cveće.
Pred spavanje, kada je (ne samo) tata jedva stajao na nogama, pojavljivala se „aspida“ – gazdarica, sa zahtevom da zalije pomenuto cveće. Voda se vukla iz bunara i kantom je trebalo sve to zaliti. Bio je to „šlag na torti“ posle napornog dana.
Tata se, naravno, požalio majstoru. Majstor je voleo svog šegrta ali nije smeo da se suprotstavi ženi.
Naime, majstor, je kod svog (budućeg) tasta učio zanat, i kada se oženio njegovom ćerkom, nastavio da radi. Pravi vlasnik je bila gazdarica! (Majstor je došao „na miraz“!)
Sve što je majstor mogao da kaže bilo je: „Tomo, snađi se!“
Tati nije trebalo dva puta da se kaže!
Sledeći je put sve cveće zalio iz kazana sa vrelom vodom i rešio svoje probleme!



Majstorsko svedočanstvo je formata A3, skenirano iz delova.

Posle rata, u periodu obnove, oba su se brata prijavili za profesionalne vojnike – muzičare. Stariji je primljen. Postao je oficir JNA i tako dočekao penziju. Služio se sa tri jezika.
Mlađi, moj otac, nije primljen. Video sam vraćenu molbu za prijem (nije sačuvana) na kojoj je neko napisao: „Odbijen zbog sluh“. (Tačno je tako pisalo, ne „zbog sluhA“!) Do penzije je radio kao mesar. Znajući ga, sasvim sam siguran da je za njega to bilo mnogo bolje.
Držao je privatnu radnju a poslednjih dvadesetak godina radio je u „državnoj“ u prodavnici. Klanice su se osavremenile i bile sasvim odvojene od prodaje.
Bio je izuzetno brbljiv i kada bi kupac zatražio određen komad mesa, dok bi ga izmerio pričao bi šta se sve može spremiti i na koji način. Znao je recepte i postupke za jela sa mesom koje je prodavao! Kada bi došao neki neodlučan kupac preporučio bi šta da kupi i kako da to spremi. Zato su rado dolazile mlade domaćice nedovoljno verzirane u kuhinji.
Služio se sa pet jezika. Nije bilo neko književno znanje ali se sporazumevao sa svojim kupcima!
Naravno, sve je računao napamet. Kada su se pojavili prvi digitroni jedan je od kupaca proveravao iznos na digitronu. Videvši da je iznos tačan posumnjao je da sa zadnje strane vage postoji neka tabela sa izračunatim vrednostima. Nije verovao, dok sam nije došao iza tezge i video da na vagi nema ničega!
Umro u 76. godini, zbog greške i nemara lekara. Puklo mu je slepo crevo ali je tačna dijagnoza utvrđena prekasno. Devet dana je ležao u bolnici, čak i bez ikakve terapije, a da se niko nije zapitao treba li nešto ponovo proveriti.
.
Priča je, pre svega, namenjena deci, mojoj, i moga brata.
Objavio sam je u nadi da će malo osvetliti stvarnu prošlost – ne samo moje porodice.

Advertisements