Ovde je objašnjeno zašto nam se dešava.
Ne mogu da ga izmenim jer je tako preuzet.
Zato prilažem prepis:
„Не бира се (на изборима, као и у животу, уосталом) политички програм, још мање одређена политичка идеја, бира се амбијент за потврђивање сопственог карактера, изабира се могућност да се оствари сопствена личност, бира се парадигма која обезбеђује валоризацију сопственог моралног принципа, какав год он био.
Бирањем се, једноставно речено, фаворизује све оно што представља лични (персонални) печат.
Исти онај који потом (из позиције већине) славодобитни појединац може „лупати“ остатку колективитета несметаним промовисањем личних вредности, ма какве оне биле.
Отуд, не треба да чуди јасна и директна коренспонденција (већинске) воље колективног националног бића и постизборног живота одређене заједнице. Тачније речено, отуд, не треба да збуњује честа постизборна предоминација хохштаплерства, муљаторства, ароганциоје и осионости, баш као што не треба да саблажњава, не ретка претежност перверзије, лицемерја и изопачности…
И, отуд напослетку, ваљда постаје јасније зашто племените идеје пристојног човека (који поштује укупност правила понашања) никада нису могле да задобију иоле дугорочнију већинску подршку.
Напросто, зато што у природној расподели појава на планети, икаква већина, а некмоли знатна, није таква (култивисана, одговорна, алтруистична, честита, савесна…), напротив, и зато што на изборима и (будућа) већина и (будућа) мањина и појединац траже, препознају и подржавају себи сличне, чиме настоје да обезбеде легитимни механизам, социјално одобрени начин и опште средство да и сами дођу до изражаја и пронађу сопствено место у амбијенту који одговара њиховом моралном коду.“

ПЛЕТЕНИЈЕ СЛОВЕС

На слици: Јелен; Фотографија: rewalls.com На слици: Јелен; Фотографија: rewalls.com

Не бира се (на изборима, као и у животу, уосталом) политички програм, још мање одређена политичка идеја, бира се амбијент за потврђивање сопственог карактера, изабира се могућност да се оствари сопствена личност, бира се парадигма која обезбеђује валоризацију сопственог моралног принципа, какав год он био.

Бирањем се, једноставно речено, фаворизује све оно што представља лични (персонални) печат.

Исти онај који потом (из позиције већине) славодобитни појединац може „лупати“ остатку колективитета несметаним промовисањем личних вредности, ма какве оне биле.

Отуд, не треба да чуди јасна и директна коренспонденција (већинске) воље колективног националног бића и постизборног живота одређене заједнице. Тачније речено, отуд, не треба да збуњује честа постизборна предоминација хохштаплерства, муљаторства, ароганциоје и осионости, баш као што не треба да саблажњава, не ретка претежност перверзије, лицемерја и изопачности…

View original post 96 more words

Advertisements