– Prilično crna ali isto toliko životna priča
– Svaka sličnost sa borcem protiv vetrenjača koji pred smrt spoznade svoje duševno stanje sasvim je namerna!

– Za one koji ne znaju: običaji vezani za sahranu i iskazivanje poštovanja prema pokojniku prilično su komplikovani i veoma, veoma skupi!

U plodnoj dolini reke Marave življaše Don Kića sa porodicom: ženom, dvoje dece i starim roditeljem. U kući vladaše sloga i međusobno poštovanje. Vreme bejaše teško. Uprkos tome življahu pristojno iako se ne mogahu, a niti želehu, razmetati.
Na radost svih odraslih u kući, deca behu dobri đaci pa se pomalo štedelo i za njihove studije jer se znalo da im inače nema budućnosti. Starije je trebalo da postane student već naredne jeseni.
Desi se da se najstariji ukućanin razbole i, pre očekivanog vremena, ode Bogu na istinu.
U kući zavlada žalost.
Don Kića odluči da dostojno ožali svog roditelja pa naredi ženi da se prilikom sahrane spremi velika gozba za celu pratnju. Svi behu lepo posluženi najpre na samom groblju a zatim i u kući.
Činilo se to uime običaja a mnogi su mislili i u ime vere u Boga.

Popovi, doduše, kada bi na to bili prinuđeni, priznavahu da to nema veze ni sa Crkvom ni sa Bogom, ali, ustvari, svojim nečinjenjem, podržavahu skupe gozbe nad humkama.
Počeše redovne posete groblju sa punim korpama hrane, kako je to nalagao običaj. Hrana beše bolja nego što bi inače bila jer se nije smelo škrtariti kad je dragi pokojnik u pitanju.
Ušteđevina se topila.
Za spomenik se Don Kića zaduži jer je, opet po običaju, morao biti postavljen u određenom roku.
Stiže kraj školske godine, dete donese odlične ocene i izrazi želju da se upiše na medicinski fakultet. Don Kića reče da je to sada nemoguće jer valja vratiti dugove pa ne može podneti troškove stanovanja i školovanja u univerzitetskom gradu. Dete upita može li se upisati makar na višu školu u obližnjem Vatrištu. Tu bi troškovi bili manji jer bi putovalo na nastavu. Ni za to nije bilo para i dete ostade kod kuće.
Posete pokojniku sa obiljem hrane se, naravno, nastavljahu i drugo dete, što zbog tih poseta, što videći šta se zbi sa starijim, popusti u školi i na kraju je napusti. Deca se, malo – pomalo, dohvatiše ulice i nestadoše neznano kuda.
Don Kića se propi i ubrzo pridruži svojim roditeljima.
Njegova udovica prodade ostatke imovine da bi ga propisno ožalila prema običajima.
Sad prima socijalnu pomoć i redovno nosi hranu na groblje.

Advertisements