U ovoj državi vlada tiranija i teror pušača! Nepušačima se silom nabija duvanski dim u pluća, svuda bez ikakve razlike: na svim javnim mestima, na ulicama, čak i u parkovima i zdravstvenim ustanovama. Posebno napominjem da nije izuzetak ni Institut za onkologiju i radiologiju, gde se leče bolesnici od raka! (Ležao sam tamo mesec i po dana!)

Silovanje koje je legalizovano!

Moja je odluka da u svom stanu zabranim pušenje naišla na opštu osudu – čak i mnogih nepušača! Kao: „Niko ti neće doći ako ne može i da zapali!“

Ne mora, ali je zabrana ostala!!!

Logika pristalica tog terora i silovanja, je nekako ovakva: kada odem kod pušača u goste, on pali jer je kod svoje kuće i u njoj mu mora biti potaman. Kada dođe kod mene, opet pali jer ga poštujem kao gosta i mora mu biti potaman. Drugim rečima pušaču mora uvek biti potaman!

Da li treba nekada i nepušačima da bude potaman, bar toliko da udišu vazduh bez duvanskog smrada – makar i samo u svojoj kući?

Mnogi će pušači reći: „Ja pitam, da li mogu da zapalim.“

To izgleda ovako: čim uđe u kuću, stavi cigarete i upaljač na sto, i (tek onda!) pita! Da li to znači da očekuje da bude odbijen? Nije li to isto kao kada bi čovek ušao u nečiju kuću, svukao se, i onda upitao domaćicu: „Možemo li da se po…legnemo?“ U čemu bi bila razlika?

Postoji samo jedan jedini način da pušač pokaže stvarno poštovanje prema domaćinu – nepušaču: da i ne pokušava, ni pod kakvim izgovorom da zapali! Sve je drugo, najblaže rečeno, bezobrazno!

To što je takav bezobrazluk omasovljen ne čini ga ništa manjim! Naprotiv!

Advertisements