Vekovima se na na pojedine vidove nasilja gleda kao na društveno sasvim prihvatljivo (pa i poželjno!) ponašanje iako su, veoma, veoma daleko od toga! Posledica je ovako iskrivljenih shvatanja da se siledžije i nasilnici često smatraju čak i “veoma dobrim” i “finim” osobama samo zato što u svojim siledžijskim nastupima ne koriste pesnice, motke ili noževe. Njihova se oružja ne mogu odneti u policiju ili sud i priložiti kao dokaz mogućoj tužbi. Patnja ili smrt žrtava ne može se povezati s njima nikakvim fizičko – hemijskim ispitivanjima.
Javnosti se problem obično prikazuje crno – belo: osuđuje se samo fizičko nasilje. Pred ostalim vrstama nasilja svi žmure iz sve snage!

Nije li svaka prinuda svojevrsni oblik nasilja i silovanja?

Nažalost, nema dostupnih podataka da se nauka time ozbiljnije bavila. Kao i u svim sličnim slučajevima, problem bi morala da rešava vlast ali je njoj najlakše da ga se odrekne.

Razlikuje li se od fizičkog nasilja prisiljavati nekoga da jede ili pije? Nebitno je da li je to dete ili gost u kući. Može jelo ili piće biti nešto što ne samo da mu ne prija i ne voli, nego možda i škodi. Nasilnik smatra sebe dobrim roditeljem ili domaćinom i prijateljem ako žrtvu dobro napije ili nakljuka. Volja, raspoloženje i osećanja žrtve mu, naravno, ne znače ništa. Jedini je spas, nažalost, izbegavati takve osobe – ako je moguće. (Kako da se dete spase od takvih roditelja?)

Nije li takođe prinuda a samim tim i nasilje, puštanje preglasne muzike ili govora? Lično sam video da je siledžija, u jednom smederevskom prigradskom naselju, izneo zvučnike na ulicu i pustio muziku „do daske“ dok je sam bio u kući, s druge strane. Kako su se morali osećati roditelji koji su upravo sahranjivali svoje dete na groblju, dok je istovremeno iz stotinak metara udaljene kuće treštala muzika pa je pored groba bilo kao u kafani? (Bio je radni dan, popodne!) Ja sam (samo poznanik!) u sebi poželeo da nestane i siledžija i ta kuća.

Nasilnici se, uglavnom, mogu podeliti na dve grupe: jedni se usredsređuju i zlostavljaju samo jednu ili mali broj žrtava – obično članove porodice. Pri tome se zaklinju da ih neizmerno vole! Zloća drugih se „izliva“ na sve koji se siledžiji nađu na putu. Ovde je teško napraviti neku strogu podelu jer je svaki svedok nasilja istovremeno i žrtva.

Primer usredsređenog nasilja je bezrazložna ljubomora. Koliko je to teško znaju samo žrtve. Sumnjičenju i ispitivanjima nikada kraja. U nadi da će olakšati situaciju žrtva ponekad napravi fatalnu grešku: prizna „greh“ koga nije ni bilo. Posle ovako iznuđenog priznanja spasa više nema!

Neprekidno je upadanje u reč veoma čest oblik govornog nasilja. Želite sagovorniku (ili sagovornicima) da izložite misao ali neko već posle polovine rečenice upada u reč, po pravilu, napada ideju koju nije ni čuo, i, konačno, menja temu. Često i posle bezbroj pokušaja da se objasni, ideja ostaje, u suštini, nepoznata i nasilnik je proglašava lošom. To je isto kao držati žrtvu za gušu i dozvoljavati da diše tek toliko da održi goli život. Pojedine žrtve podnose ovo prilično dobro pa nisu ni svesne da trpe nasilje.

Oblik koji se izuzetno teško podnosi u našem narodu ima više naziva: zvocanje, džangrizanje, zanovetanje, cacorenje, žvanjkanje, gunđanje, čantranje, pridikovanje, itd. Ovaj je vid nasilja ustvari najgori jer su žrtve svi koji se nađu u blizini siledžije (čak i slučajni prolaznici) a niti mu ima kraja, niti se iko može spasti na bilo koji način, naročito ukućani. Pored toga, kod žrtava se često stvara uslovni refleks, pa već prisustvo, spominjanje ili čak i samo prisećanje na džangrizalo prouzrokuje iste posledice kao i samo zvocanje.

Džangrizalu je najmanje važno, da li je, i kako, obavljen neki posao. Štaviše, na pitanje kako uraditi nešto, odgovor će obično biti, obavezno povišenim i svađalačkim tonom: „Kako god hoćeš!“. Odmah nakon početka, na bilo koji način, ili, u najboljem slučaju, nakon završetka, sledi, istim tonom, nekoliko hiljada puta ponovljena lekcija da to tako ništa ne valja i da je trebalo postupiti, makar za dlaku, drukčije. Na primedbu da je nasilnik mogao sve to da kaže pre izvršenja, sledi odgovor (i dalje povišen i svađalački): „Pa ti moraš da znaš kako se to radi!!!”.

Ustvari džangrizalo će i po cenu života izbegavati da tačno kaže šta stvarno hoće jer, u slučaju da mu se ispune svi zahtevi, više nema zbog čega da zakera. To je za njega gore od smrti!

Iako za svako svoje delo (pa čak i nedelo!) očekuje pohvalu, nezamislivo je da džangrizalo pohvali bilo šta. Ako nekog slučajno počne da hvali to će biti isključivo u obraćanju drugima u njegovom prisustvu, toliko neumereno, da će se žrtva celog života stideti te i takve pohvale!

I najmanja primedba na rad džangrizala, makar i posredno, (recimo odbijete da pijete mleko jer se nadaleko oseća da je zagorelo) izaziva posledice koje su samo malo teže nego od istovremenog zemljotresa, uragana i velikog morskog talasa (cunamija).

Ponašanje džangrizala najbolje oslikavaju istiniti događaji:

1. Za ručkom čovek uzima kašiku i vidi da nije oprana. Ćuteći ustaje i polazi prema sudoperi. Žena počinje da grdi: „Kuda si sada pošao? Uvek nađeš nešto, baš za vreme ručka.” Kako je čovek, i dalje ćuteći, došao do sudopere, nastavlja: „Večito tražiš dlaku u jajetu! šta sad zakeraš?”. On se vraća do stola i bez ijedne reči joj pokazuje kašiku. Ona, naravno, nastavlja grdnju: „Pa to se opere, ne moraš zato toliko da dramiš!”.

2. U tuđoj kući džangrizalo kaže domaćici: „Takav način spremanja jela nije dobar! Ja to tako ne volim!“ (!?!) Domaćica odvraća da u toj kući, to jelo, svi vole baš tako. Odgovor: „Bez obzira što vi volite na taj način, to tako nije dobro!“ (!!!)

3. Sav neraspoložen, čovek kaže: „Izgubio sam novčanik.“ a žena se ustremi na njega: „Pa kako si samo mogao?!“

Desi li se da neko ne voli nešto da jede, džangrizalo će tvrditi da, naprotiv, treba da jede a žrtva je samo uobrazila da to ne voli. Ako džangrizalo nešto ne voli, mora se prevrnuti pola sveta da bi se našlo ono što mu je po volji.

Povede li se razgovor o ukusima, džangrizalo će obavezno svoj ukus predstaviti kao ukus svih ukućana i govoriti isključivo u množini.

Džangrizalu se ne može desiti da nešto ne zna. Uvek sve zna! Zapitate li da li zna gde se nalazi neka stvar odmah će odgovoriti, recimo, u ormanu u spavaćoj sobi.

Preturite ceo orman i toga, naravno, nema. Kažete da je nema i pitate gde da tražite dalje. Sledi svađalački odgovor: “Kako nema? Mora da bude! Nisi dobro pogledao!”

Preturite opet sve sa istim rezultatom.

Ponovo se javite da te stvari nema. Sada, uz grdnju, džangrizalo počinje da traži ali stvari i dalje nema u ormanu.

Posle dužeg traganja, nađe traženi predmet u šupi. Pobedonosno ga pruža uz, opet svađalački komentar: “Eto, mogao si i ti malo bolje da pogledaš!”

Ukratko: svi smo mi na ovom svetu samo zato da bi džangrizala mogla da nam svakodnevno i neprekidno pokazuju koliko smo, u odnosu na njih, zaostali, bedni, nezreli i ništavni. Oni su, za nas, bar polubogovi, smrtnici, ali u svemu ostalom božanski savršeni.

Napravi li džangrizalo grešku koja se ne može odreći, zataškati ili sakriti, hladno će reći: „Pa sad, i da me ubiješ, sve je već gotovo.“

Moram priznati da se i oni toga drže. Zaista ne ubijaju, bar ne odjednom. Svojim otrovnim jezikom zasecaju dušu i u svaki zarez ubrizgavaju mešavinu otrova koji izazivaju „samo“ poremećaj svih životnih funkcija. Promeni se pritisak, disanje, srčani ritam, stomak se okreće, čak i zglobovi zaribaju! Bes koji se, za neverovatno kratko vreme, nagomila u žrtvi, trenutno razara sve mentalne funkcije i od najpitomijeg stvorenja može napraviti ubicu ili samoubicu!

Najgore u svemu ovome prolaze deca. Iako osećaju da nešto nije u redu, obično ne znaju šta, nauče samo takvo ponašanje i takođe postaju nasilnici!

Nikako ne mogu da shvatim zašto bi neko, ako je imalo dobronameran, ponavljao istu rečenicu više puta, iako je žrtva čula, a možda se i složila. Pogotovu zašto bi to moralo biti povišenim i svađalačkim tonom? Ponekad isti nasilnici ne dozvoljavaju da se takvim tonom izdaju naredbe psu!

Nauka na različite načine ispituje ponašanje i život raznih kriminalaca. Verujem da bi pažljiv ispitivač u prošlosti svakog od njih našao neko džangrizalo koje je mnogo doprinelo da bude gori nego što bi inače bio.

Razveden sam godinama. Ukoliko bi mi se u nekom trenutku javila neka kosmička sila i rekla: „Odlučila sam da ti moraš ostatak života da provedeš sa tom i tom ženom. Ona je glupa, neuredna, aljkava, nespretna, trapava i ružna, a redovno će te tri puta dnevno šamarati.“ slegao bih ramenima i pomislio: „Ako već mora, neka bude.“.

Međutim, ako bi odluka te kosmičke sile bila da to bude žena savršena u svemu, ali će mi, ma šta ja radio, svaki dan zvocati pola sata, ne bih se dvoumio ni trenutka: odmah bih se ubio!

Advertisements