Izraz “udar struje” podrazumeva da je struja protekla kroz telo nekog živog bića – čoveka ili životinje. Pojedini “stručnjaci” nekad kažu da je aparat oštećen zbog “udara struje”. Tehnički je to besmislica jer udara struje nema bez živog bića!

Često se može čuti kako je nekog “bacila” ili, naprotiv, “uhvatila” struja. Pri tome nema određenih pravila koga “baca” a koga “hvata”? Da li zaista struja nekog mrzi ili voli, pa prema tome “baca” ili “hvata”?

Šta se stvarno dešava kada neko dotakne deo pod naponom – recimo neispravan elektrouređaj?

Uspostavljanje električne struje kroz sopstveni organizam čovek oseća kao (veoma neprijatno!) iznenađenje i bol manjeg ili većeg intenziteta.

Neočekivano doticanje predmeta koji izazivaju neprijatnost (koprive, razni šiljci,  oštrice, vrele ili previše hladne površine) izaziva podsvestan odgovor – trzaj ruke ili dela tela, tim jači što je kombinacija iznenađenja i bola (ili neprijatnosti) veća. Pri tome se, kod mehaničkih nadražaja, bol ili neprijatnost oseća, uglavnom prilično koncentrisano, samo na nestu dodira.

Nema većeg iznenađenja (a ponekad ni većeg bola!) nego kad neko, po ko zna koji put u životu, dotakne, recimo, električni štednjak i odjednom oseti bol – ili bar izuzetnu neprijatnost, gotovo od glave do pete!

U tom slučaju postoje dve mogućnosti: ili se žrtva trgne, ponekad tako jako da izgubi ravnotežu i padne (“bacila je struja”), ili se, što se naročito dešava osobama sklonim panici, ukoči, bilo zbog dejstva struje, bilo zbog straha (“uhvatila je”!).

Očigledno se žrtva sama “baca” ili “hvata”, zavisno od sopstvenih osobina.

U slučaju “bacanja”, obično, zbog samog dejstva struje na organizam, nema posebne opasnosti po čoveka. Prava su opasnost moguće mehaničke povrede glave ili kičme zbog pada (recimo sa merdevina), pogotovu ako je podloga neravna ili ima opasne izbočine.

Prilikom ukazivanja pomoći treba naročito voditi računa da i spasilac ne dotakne isti izvor opasnosti.

“Hvatanje” je teži slučaj jer žrtvu treba najpre osloboditi dejstva struje. To se najlakše izvodi isključenjem napajanja na prekidaču, zaštitnoj sklopki ili osiguračima. Ako ništa od toga nije moguće, pomoću kakvog drvenog ili plastičnog predmeta, žrtvu, bez nepotrebnog odugovlačenja, osloboditi ili odgurati od izvora opasnosti. Ne treba zloupotrebiti priliku pa razmišljati: “Aha, taj mi je stao na žulj, sad ću mu polomiti ruku!” Međutim, ako je neophodno, bolje je i polomiti mu ruku, nego ga ostaviti pod dejstvom struje!

Veoma je raširena i duboko ukorenjena zabluda da žrtvu električnog udara treba sada ukopati u zemlju ili bar posuti zemljom ili peskom “da bi se izvukao elektricitet”. (Najžalosnije je kad ovakva shvatanja podržavaju čak i osobe koje imaju stručnu diplomu iz elektrotehnike!)

Žrtvi treba, samo i jedino, bez odugovlačenja, ukazati uobičajenu prvu pomoć! Proveriti da li srce i pluća rade i po potrebi primeniti veštačko disanje i masažu srca! (Bilo kakvo odstupanje od ovog pravila dozvoljeno je samo po nalogu lekara.)

Oblik električne energije koji se koristi u kućnim instalacijama retko prouzrokuje značajnije opekotine tako da se one mogu i zanemariti u tom trenutku. (Značajnije su opekotine moguće ako je u objektu došlo do paljevine, ali onda imamo žrtvu požara a ne struje!)

Predavanja koja sam držao često su bila propraćena pitanjima tipa: “Mi smo onesvešćenog čoveka ukopali u zemlju a on se posle nekog vremena povratio i sam ustao. Zar to nije dokaz da smo ispravno postupili?”

Naravno, ne!!! Čovek je, očigledno disao a srce mu je radilo. Takva žrtva uvek dođe k sebi. Ukopavanje je, u ovom slučaju samo uzaludan – i štetan trud. Jedini dobitak od ležanja u hladnoj zemlji može biti samo prehlada ili upala pluća!

Ko odluči da u zemlju ukopa žrtvu kojoj ne rade pluća i(li) srce, neka bar odmah iskopa svih dva metra dubine da ne radi dva puta! Ipak je daleko bolje, uz pravilnu prvu pomoć, taj trenutak odložiti nekoliko decenija ili bar godina.

Lako je objasniti kako se pogrešno verovanje održava i širi. Nesporno je da aparati moraju imati uzemqenje radi zaštite čoveka, ili skraćeno: uzemljenje aparata štiti čoveka. Nažalost, reč “aparata” se često izostavlja i bukvalni smisao postaje ne samo glupost, nego i opasnost.

Napraviću poređenje sa događajem koji nije toliko apstraktan kao struja: poznato je da glodari znaju da budu veoma agresivni. Ponekad mogu napasti i ujesti čoveka. Kada bi neko razmišljao ovako: “Nismo blagovremeno potamanili glodare pa ćemo sad žrtvu njihovog ujeda dobro nakljukati mišomorom.”, bilo bi isto toliko “mudro” kao i žrtvu udara struje ukopavati u zemlju!!!

Ukratko: Nikada ne ukopavajte povređenog! Ne posipajte ga ničim! Pružite mu samo prvu pomoć!

Advertisements