„Svetski čovek“

Skorenovac je selo na jugu Banata, nedaleko od Dunava. 2002. je, prema popisu, imao oko 2000 stanovnika.
Kulič je selo na drugoj obali Dunava. Iste, 2002. imao je nešto više od 200 stanovnika. Mislim da je najmanje selo u okolini Smedereva.
Vazdušna udaljenost ova dva naselja je oko osam kilometara.
Pre Drugog svetskog rata se malo putovalo, mnogi, osim kada bi išli u vojsku, nikada nisu napuštali granice svog atara.
U selima su se večeri provodile uz petrolejku a često i uz improvizovano kandilo. Pričale su se priče, vodile rasprave a i „trgla“ poneka.
Skorenovac, naravno, nije bio nikakav izuzetak.
Rasprave koje su se vodile, još potpomognute „vatrenom vodom“, znale su da budu i prilično žustre. Kada bi ponestali dokazi, prelazilo se na omalovažavanje i(li) vređanje sagovornika. (Isto kao i danas!)
Opis ovog događaja sam, kao dete, u Skorenovcu čuo više puta.
Prilikom rasprave, pošto više nije znao kako da ubedi sagovornika da je u pravu, jedan od učesnika izbaci „najteži argument“:
„Ma šta se uopšte raspravljam s tobom? Ja sam za tebe svetski čovek!
Bio sam čak i u Kuliču!“

Iako nam učesnici nisu bili rođaci, u našoj se kući, za slične likove često koristio izraz: „Bio je čak i u Kuliču!“

JEVREJSKE POSLOVICE:

JEVREJSKE POSLOVICE:

Ako čovjek popije malo, dobar je kao ovca; ako popije malo više, postaje hrabar kao lav; ako prevrši meru, okrutan je kao tigar, a ako mu piće postane strast, nalik je na svinju koja se valja po blatu.

Onaj ko ne zna vaspitavati svoje dete da u znoju svog lica zaradi hleb, taj odgaja lopova.

Ono što je supa za telo, smeh je za dušu.

Od uspeha do neuspeha deli nas samo jedan korak. Od neuspeha do uspeha deli nas dugačak put.

Ljubav koja se održava darovima je večno gladna.

Ako ne budem bolji, biću gori.

Čovek je uvek odgovoran: bilo da je njegov čin slučajan ili nameran, bilo da je budan ili spava.

Nauči da ćutiš, kako bi znao da govoriš.

Što kod pametnog postigne razum, kod budale postignu batine.

Krčmar voli pijanicu, ali ne za svog zeta.

Gde Đavo ne može sam, on tamo pošalje vino.

Čast je kao mleko: uprlja se od najmanje trunčice.

Prvo pijemo vino, zatim vino pije vino, i najzad, vino pije nas.

Ako imaš gorčinu u srcu, šećer u ustima neće ti pomoći.

Neka vas Bog čuva zlih žena, a dobrih se čuvajte sami.

Dabogda bio zdrav, bogat i nepoznat.

Kada izgleda da nema izlaza iz neke situacije, imaju bar četiri.

Mudar čovek čuje jednu reč, a razume dve.

Seka

Inspirisano pričom „Jedan trenutak njihovog sveta“ na blogu https://ninabalerinablog.wordpress.com/

Telefonirala mu je Sekica: „Nikada ne bi pogodio ko je kod mene! Seka. Pita može li da dođe kod tebe.“

Sekica, njegova mlađa ćerka, iako još skoro dete, već je duže vreme živela sama u njegovom, do tada, nenaseljenom ali potpuno nameštenom, stanu. Zbog neslaganja sa majkom – rekao bih, uobičajena priča.

Seku, stariju ćerku, Sekicinu polusestru, nije video godinama. Živela je u Mestu sa majkom od čije su (retko pokazane) dobre volje zavisili njihovi susreti.
Prilikom poslednjeg susreta, već odrasla – punoletna, nagrdila ga je „k’o tuđeg“ – sasvim nezasluženo. Pripisivao je to uticaju njene majke.

Priča je ustvari počela decenijama ranije.
Prilikom razgovora, kratko vreme posle udaje, rođaka mu je rekla: „Pozdravila te Ž.“
Bio je iskren: „Nemam pojma ko je Ž.“
„Upoznala sam vas na svadbi.“
Odgovorio je iz pristojnosti: „Dobro, pozdravi i ti nju.“
Svaki razgovor sa rođakom bio je propraćen sa: „Pozdravila te Ž.“, a on je jednako odgovarao.
Posle nekog vremena došlo je do promene: „Pozdravila te Ž. i pozvala da svratiš.“
U to vreme je dosta putovao i često prolazio kroz Mesto. Ž je tamo živela sama.
Opet je bio pristojan: „Dobro, hoću.“ i zaboravio čim je spustio slušalicu.
Sada su se, pored pozdrava, ponavljali i pozivi.
Najzad je odlučio da poseti Ž. i da ih obe skine s vrata.
U Mesto je stigao popodne, s namerom da do večeri stigne kući.
Posetio je Ž. a kući je, njenom zaslugom, stigao tek sutradan.
Pozvala ga je da svrati opet.
Momak, slobodan, bez devojke, uskoro je došao ponovo. Poneo je prezervative.
„Ne nemoj, ne volim. Ja brinem, ti ne moraš da brineš ništa.“ Odmah se izjasnio i otvoreno rekao da nema nameru da se ženi njome.
„Ništa i ne očekujem. Meni je i ovako lepo.“ Naseo je na stari ženski trik.
Kad god bi prolazio kroz Mesto, dolazio bi uveče a put nastavljao ujutro.
Posle nekog vremena objavila je da je trudna. Ostao je pri svom.
Još uvek nije tražila ništa ali je izjavila da će zadržati dete.
Nakon rođenja i njegovog priznanja bebe, odmah je podnela tužbu za izdržavanje.
Posle nekog vremena on je podneo zahtev centru za socijalni rad da donese rešenje o viđanju deteta.
Preko Seke je vodila rat s njim a on ga je izbegavao.
Kada je u inostranstvu uplatio kurs engleskog za sve troje dece, Ž. nije pustila Seku, verujući da će mu uplata propasti i da mu je time napakostila. Nikada nije saznala da su mu vratili novac bez ikakvog odbitka. Da jeste, na neki način bi se iskalila na Seki.
Period njenih „igara“ trajao je sve dok Seka nije napustila studije i izgubila pravo na izdržavanje. On je i danas uveren da bi Seka završila fakultet da je bila sa njim.

U međuvremenu Seka se udala i rodila sina. Unuka još nije video.

Nije se dvoumio: „Neka dođe!“

Došli su sve troje: Sekica, Seka i unuk. Dao je Sekici jednu novčanicu da odvede sestrića na slatkiše.

Kada su ostali sami Seka se izjadala.
Mladi par je živeo u istom stanu sa taštom. Klasično neslaganje između tašte i zeta bilo je mačji kašalj u odnosu na neslaganje između majke i ćerke. Kao i većina tašti i svekrvi, Ž. je htela da upravlja životom mladih.
Seka je ne mogući više da izdrži, pokupila dete i doslovce pobegla. Čak ni zetu nije ništa rekla.
Upitala je može li da ostane tu nekoliko dana.
„Ti si ovde u svojoj kući i možeš ostati koliko god želiš.
Sada si odrasla i voleo bih da čuješ i moju stranu priče.“
Saslušala ga je. Nisu komentarisali.
Posle nekoliko dana javila se zetu i vratila se u Mesto.

Stanje se primirilo. Ž. je prešla da živi u selu gde je nasledila kuću. Njegov odnos sa mladim parom postao je besprekoran – daleko bolji nego njihov odnos sa Ž.

Primirje je kratko trajalo. Uskoro mu se Seka, duboko zabrinuta, požalila da je Ž. podnela prijavu centru za socijalni rad da oni, kao roditelji, ne vode računa o detetu. U centru nisu hteli da joj pokažu prijavu, niti da kažu malo više o njoj, samo su najavili skori dolazak da provere stvarno stanje.
„Ništa se ne brini! Dolazim i ja.“ Uzeo je slobodan dan i pre zakazanog vremena bio kod Seke.
Došle su dve mlade socijalne radnice, verovatno Sekina generacija.
Objasnile su da su došle da provere navode iz prijave.
Iako mirnim tonom, iz njega je potekao sav, godinama nakupljeni jed:
„Čudno je da ste toliko efikasni kada je Ž. podnela prijavu protiv sopstvene ćerke. Vi ste saučesnici u neosnovanoj prijavi čim je krijete od Seke.
Da li ste bili bar upola efikasni kada je trebalo doneti rešenje o viđanju ove iste Seke koja stoji pred vama?
Naravno, ne! Niste doneli rešenje do dana današnjega!
To što vas dve u to vreme niste ni radile u centru nimalo vas ne opravdava! Vi predstavljate centar i snosite odgovornost za sve što se u njemu dešavalo.
Uostalom, nije li red da se uvek čuje i druga strana? Kako druga strana da zna o čemu je reč ako krijete prijavu?
Iako je krijete, siguran sam da se iz same prijave vidi da je neosnovana. Nije ni trebalo da pokrećete ovaj postupak i izlažete Seku i Zeta stresu.
Trebalo bi da vas je sramota!“
Pokušale su da se odbrane. Navodno ne pokazuju prijavu da ne bi izazivale još veću netrpeljivost u kući.
„Znate, moramo sve da proverimo jer se žalbe na to rešenje upućuju direktno ministarstvu.“
Sasvim slučajno i on je radio na sličnom poslu samo u oblasti tehnike.
„Pa šta ako se žalbe upućuju ministarstvu?
I na moja rešenja se stranke mogu žaliti ministarstvu. Čim vidim zahtev odmah znam da li je opravdan. Kada obrazložim rešenje može se žaliti i Ujedinjenim Nacijama – činjenice su neoborive!
Još ni jedno moje rešenje nije palo i ne plašim se ministarstva jer znam posao. Da ste dovoljno stručne i savesne sve bi ovo prošlo bez tolikih trzavica!“
Pokupile su se i otišle. Nikada se više ni na koji način nisu javile.

Ž. je uskoro obolela i umrla. Seka je stalno zaposlena i cenjena kao vredan i dobar radnik. Sa ocem se besprekorno slaže.

Suviše sam nemaštovit da bih znao da izmislim priču – pogotovu ovakvu. (Neki bi to nazvali drukčije – možda i opravdano.🙂 ) Mnogo toga nije smelo da se desi ali se ipak desilo.
Ja sam se samo uverio i pribeležio.

„Nije kome je rečeno – no kome je suđeno!“

Za razliku od priča o slučajnom spletu (neverovatnih) okolnosti ovaj se događaj zaista desio a čuo sam ga od samog učesnika.
U vreme Velikog Bravara za kupovinu često nije bio dovoljan novac – morali ste imati i vezu da biste dobili ono što vam treba. Tada u prodavnicama tehničke robe niste kupovali ono što vam treba nego ono što ima – a može jednom da vam zatreba! Većina prodavnica autodelova nije odgovarala na telefonske pozive (i sam je broj često bio tajna!) niti su davali obaveštenja telefonom! Vrhunski stručnjaci često nisu imali alat koji je u drugim zemljama mogla sebi priuštiti svaka domaćica jer je uvoz bio zabranjen!
U sličnim okolnostima (malo povoljnijim!) čoveku je propao patos od “Renoa 4” pa je pošao u Beograd gde je u ulici 27. marta, bila jedina prodavnica delova za „Reno“. Imao je nameru da kupi kompletan patos, i pošto je to veće od površine kuhinjskog stola, zamoli osoblje da mu pozovu taksi i odnese ga do železničke stanice. (U to vreme je već bilo moguće pozvati taksi telefonom – bio je to napredak!)
Prodavnica je bila pravougaona, veličine fiskulturne sale. Blagajna je bila na samom ulazu a na suprotnoj, kraćoj strani pravougaonika, bio je pult gde se roba naručivala i izdavala.
Ulazeći u prodavnicu, čovek sasvim slučajno začu gde dvojica razgovaraju pored kase: „Je li, imamo li patos za „Reno 4”?” Drugi je odgovorio: „Imamo samo jedan, ali je Taj i Taj rekao da ga ostavimo za Milana.”
Kupac kome patos očigledno nije bio rečen, sasvim slučajno se zvao Milan. Hladno je prišao pultu, izvadio ličnu kartu i rekao: „Ja sam Milan. Došao sam po patos za „Reno 4” Taj i Taj je rekao da mi ga ostavite.”
Obzirom na, očigledno, jaku preporuku, brzo su mu sve sredili. Čovek je uprtio patos na leđa i požurio da se što pre udalji od prodavnice – da ne bi slučajno, baš tada, naišao „pravi” Milan.
Sada više nije bilo moguće naručiti taksi pa je kao kornjača otišao peške do železničke stanice.
Voleo bih da sam mogao videti scenu kada je došao „pravi“ Milan.🙂

Zašto je Junior ostao bez nasleđa?

Priča je istinita. Događaji su samo malo ublaženi.
Tada još mlad, Senior se oženio. Posle nekog vremena rodio se i Junior.
Senior je bio veoma sličan ostalima u to vreme: sa skromnom školom i skromnom imovinom.
Iako je radio veoma težak posao i to u smenama, radio je i van radnog vremena jer je bio jako vredan. Posle noćne smene radio je (van fabrike) danju, a posle dnevne često i noću. Za ono vreme, ubrzo je obezbedio svojoj porodici zavidan standard: imali su bicikl i čamac sa motorom. Dobio je i stan od fabrike.
Njegova je Žena bila domaćica.
Kao i svuda, glasine se brzo pronose kroz Mesto. Ubrzo je do Seniora doprlo da neko „zabavlja“ njegovu Ženu dok je on na poslu. Jedne noći, nenajavljeno, Senior u pauzi dođe kući i neopozivo se uveri da su glasine istina. Gola istina jer su isti takvi bili i njegova Žena i njen „zabavljač“.
U to vreme Junior još nije ni prohodao!
Posle svega, Žena se pokupi i napusti i Seniora i Juniora. Ode u svoj život.
Senior je sam samcit podigao Juniora. Kako, pored svih obaveza – samo je on znao!
Junior je vremenom odrastao i zaposlio se. Znao je da mu je Žena majka ali nisu bili naročito prisni. Uopšte tokom celog dotadašnjeg Juniorovog života ta, obično do neba hvaljena, veza dete-majka nije se baš nešto pokazala.
Junior je upoznao devojku na drugom kraju sveta. Oženio se i otišao „preko bare“. Iako skromnog obrazovanja i kvalifikacija, ipak je bio „tamošnji“ – bar za naše pojmove.
Kada je za negu Juniorove bebe bila potrebna pomoć, kao „negovateljice“ su nastupili Senior i Seniorova sestra. Nije mi poznato da je Žena – Juniorova majka učestvovala. Isto se ponovilo i kod druge bebe.
U međuvremenu „na brdovitom Balkanu“ kola su nezaustavljivo išla nizbrdo. Senior je živeo sa novom suprugom. Junior je svoju maćehu prvi put video mnogo kasnije, tek kada je, posle mnogo vremena, prvi put došao ovamo.
Svima je pomoć sa strane dobrodošla – makar to bila i najmanja strana novčanica.
Pošto je Junior bio „tamošnji“ Žena se naprasno setila da mu je majka i, naravno, očekivala da ima isti ili sličan materijalno-finansijski tretman kao Senior.
Junior je to prihvatio!
Senior je ćutao. Nikada nije Junioru posebno komentarisao ali ga je njegovo prihvatanje duboko uvredilo.
Odlučio je da svoju skromnu imovinu ostavi Susedu koji mu je bio i prijatelj. Dogovorili su se da sklope ugovor o doživotnom izdržavanju. Pokazalo se da su Sused i njegova žena materijalno zaista bili dobri nosioci ugovora ali … Ponašali su se kao gazde i prosto naređivali Senioru i njegovoj supruzi šta da rade.
Onda je Senior raskinuo taj dogovor i ponudio Ugovor rođaku koji je blage naravi i sa kojim su se lepo slagali do kraja života.
Istina je da Senioru i njegovoj supruzi nisu bila potrebna nikakva materijalna dobra. Senior je zaključio ugovor samo zbog duboke ozlojeđenosti Juniorovim ponašanjem.
Uostalom, kakva je majka bila Žena lako je zaključiti i iz kasnijih događanja. Činjenica je da, kada je Junior, znatno posle smrti oca, ponovo došao ovamo, nije odseo kod majke koja živi u zasebnoj kući (NE kućici!), nego kod maćehe (koju je tada drugi put u životu video uživo!) u jednosobnom stanu! (Stan je bar upola manji od Ženine kuće!)
Staro je pravilo da se istorija ponavlja. Šire gledano, u istoj porodici („familiji“) priča se ponavlja ali je još u toku. Decu je podigao otac a majka je postala Majka kada su već odrasla. Kraj se nazire.
Reklo bi se da je to neko porodično prokletstvo. Ne verujem. Sličnost je velika jer su dvojica rođaka slučajno izabrali karakterno slične žene.