„Bubanje“ i stručnost

Najvredniji među 34 učenika u razredu bio je J. M. Malo je reći da je bio vredan kao mrav. Bio je ne samo vredniji od svakog drugog pojedinačno, nego i od svih ostalih zajedno!

Da je dobio zadatak da nauči napamet „Rat i mir“ – naučio bi ga!

Nije bio odlikaš. Bio je vrlodobar. Upisao je ETF i završio u roku.

Iako je školovanje bilo besplatno, prateći troškovi su bili prevelik teret za njegovu porodicu. Zato nije nastavio studije nego se zaposlio. Da je nastavio sasvim bi sigurno veoma uspešno magistrirao i doktorirao!

Sasvim je sigurno da ni jedan jedini ispit nije položio prepisivanjem a još manje kupovinom!

Naučio je sve što je trebalo naučiti – to niko ne može da mu odrekne! Njegovom poslu niko nije mogao da prigovori jer je naučio sve propise i strogo ih poštovao. Koji god problem da se pojavio imao je od ranije neko šablonsko rešenje i on bi ga brzo i uspešno primenio.

Saradnici koji nisu iz iste branše smatrali su ga dobrim stručnjakom upravo zbog te brzine.

Verujem da takvih ima u svim strukama i na svim fakultetima.

Uprkos svemu tome, mi iz branše, nismo ga smatrali stručnjakom!

Sve što je naučio, naučio je i rešavao šablonski i, mogu reći, zanatski. Nije znao da poveže činjenice i smisli neko novo rešenje ni pod kakvim uslovima, niti je to ikada pokušavao.

Kada bi ga, da je među nama, neko pitao, naprimer, šta treba učiniti sa čovekom koji je doživeo strujni udar, odgovorio bi kao i većina onih koji nisu ni videli ETF: „Ukopati ga u zemlju!“

Ta je glupost veoma rasprostranjena i teško je razbiti je. Najžalosnije je kada je i diplomci ETF podržavaju! Delimično krivim i profesore na ETF. Niko ne smatra za potrebno da postavi tako prozaično pitanje na ispitu a trebalo bi. Imao sam profesora koji je na ispitu, pored pravih pitanja, postavljao i neka sasvim jednostavna na koja bi osnovci trebalo da znaju odgovor. Tačan odgovor na njih nosio je nula poena ali je netačan donosio toliko negativnih da su šanse da student položi bile blizu nule. I ovo bi trebalo da je takvo pitanje. Znaš odgovor – ideš dalje. Ne znaš – negativni poeni i padaš!

Ukratko: J. M. Je nabubao sve što se tražilo tokom školovanja ali je od stručnjaka bio jako, jako, daleko!

Gledajući nastupe dr. sci. dr. Nestorovića, dr. Jovane Stojković i dr. Slađane Velkov, uvek pomislim na J. M.

Sličnost je prevelika!

Opšta vojna obaveza: da ili ne?

Stari i srednji vek su obilovali sukobima i ratovima. U to vreme boj se vodio kopljima i buzdovanima. Što više bačenih kopalja i buzdovana – veća vojna sila, i veća verovatnoća pobede.

Vlastodršci su došli na ideju da svi momci određenog uzrasta obavezno služe vojsku i doprinesu odbrani države, odnosno njihove vlasti i položaja. Tako je nastala opšta vojna obaveza.

Države su veoma inertne i sporo se prilagođavaju. Vreme kada je veći broj buzdovana značio jaču vojnu silu prošlo je odavno – što je naša nedavna istorija jasno pokazala. Uprkos tome, opšta je vojna obaveza opstala doskora.

Mi koji smo služili JNA ili JA imali smo prilike da se uverimo koliko je opravdano što su je u medijima iz milošte zvali „velika škola života“. U toj „velikoj školi“ sam naučio da je tačna izreka koju pripisuju Ajnštajnu: „Svemir i ljudska glupost su beskrajni, ali za svemir još nema dovoljno dokaza!“

Koliko je uopšte mogla biti efikasna vojska čije su radiostanice imale domet jedva pedesetak metara. Bilo nam je lakše da se dovikujemo nego da se sporazumevamo radio vezom! Slao sam svoju radiostanicu na popravku – vratila se isto takva. Srećom, ubrzo sam prekomandovan pa mi više nije značila. Kada je trebalo pod uzbunom da krenemo na vežbu, svi bi trebalo da napuste krug kasarne za nekoliko minuta. Iako smo unapred znali da će uzbuna biti data između dva i tri časa ujutro, bilo je skoro sedam časova kada je poslednji vojnik izašao iz kruga jer se većina vozila palila na guranje.

Da ne pričam o ishrani. Najmanje dva, a nekada i tri puta, dnevno imali smo kupus. (Istina u različitim oblicima.) Srećom volim kupus pa sam preživeo. I pored toga, svakog dana sam kupovao hranu u kantini. Posle prekomande smo skoro svaki dan imali pasulj. Bio je takav da njime ni cipele ne maže čovek, a ne da ga jede!

Pravi, čuveni „vojnički pasulj“ jeo sam samo jedan, jedini, put: kada su na, već pomenutoj vežbi, i vojnici i starešine jeli iz istog kazana!

„Snaga“ te vojske se pokazala krajem prošlog veka, kada su i pored sveg naoružanja, deca ginula ni kriva ni dužna, bez ikakve odbrane.

Imao sam starešine o čijim intelektualnim mogućnostima ne bih da govorim.

Onda je neko shvatio da savremeni rat ne vode buzdovani nego akademski obrazovani profesionalci koji rukuju računarima. Opšta je vojna obaveza ukinuta.

Izgleda da se sada, i zvanično i nezvanično, logika buzdovana polako povampiruje.

Za opštu vojnu obavezu su žene (s tim da vojsku obavezno služe samo muškarci!) i stariji koji se, prilikom samog pominjanje računara, prekrste i naježe, a učešće računara u ratu ne mogu ni u snu da zamisle. Te dve me kategorije i nezvanični glasovi ne iznenađuju.

Ne bi trebalo da me iznenenade ni zvanične izjave koje podržavaju vraćanje opšte vojne obaveze. Logika buzdovana je sasvim u skladu sa intelektualnim mogućnostima starešina koje sam lično upoznao.

Rijaliti šou kao doprinos moralu?

Čuvenu Farmu i slične programe nisam gledao. Bez posebnog razloga. Jednostavno, nikada se nisam interesovao za događaje u tuđem dvorištu. Čak i dok sam živeo u selu gde je susedna dvorišta delila simbolična ograda – niska od retko zakovanih daščica. Moglo se videti i u peto dvorište. Nisam znao da opišem ni susedno.

Takav sam ostao celog veka. Ne tvrdim da je to dobro ali „Kako ga kolevka zanija – tako ga pop opeva.“

Poodavno sam čuo da je u jednom od tih programa prikazan i seks između učesnika. Izveli su ga pred kamerama. Pričalo se pa je priča usahla. Sasvim slučajno nedavno otvorim neku stranicu na internetu i nađem istu temu. Još i podatak da se to više puta dešavalo.

Onda mi sine: možda će to ipak biti nekakav doprinos opštem moralu?!

U manjem društvu nedavno se zametnuo razgovor o moralu i nemoralu. Započeo je stvarnim nemoralom: spomenute su pljačke i krađe. Nasilje, drogiranje, pušenje, opijanje, prevare … nisu ni pomenuti a razgovor je skrenuo na oblačenje i golotinju.

Nekako ispade da se moral sveo na gać(ic)e, suknje, atletske majice i kratke pantalone i ljubljenje i(li) milovanje na javnom mestu!

Ukratko: da li neko pljačka, krade, drogira se, puši, opija se, laže, vara … nije važno! Taj je moralan samo ako ima dovoljno duge gać(ic)e, suknju ili pantalone!

Ispada da se moral meri metrom: gać(ic)e od najmanje toliko cm, suknja duža od toliko cm, pantalone duže od toliko cm – ti si moralan. Prebaciš li dovoljno tu dužinu bićeš visokomoralan!

To što taj pljačka, krade, itd. ne meri se metrom i nema uticaja na moral.

Možda će se zahvaljujući rijalitima narod toliko navići na seks i sve što je uz njega, da virenje preko ograde više nikome ne bude važno.

I onda početi da razmišlja o pravom nemoralu koji nema veze ni sa seksom ni sa polnim organima.

Treba li plaćati dugove?

Pitanje je veoma jednostavno. Uprkos tome, pitate li bilo kog zvaničnika, odgovor nećete dobiti!

Vlast bi da se ne zameri neplatišama pa se nikako ne izjašnjava. Tako oni koji plaćaju ispadaju budale a neplatiše pametni.

Kako inače tumačiti što se u medijima neprekidno provlače priče o sirotinji koja zaista ne može da plaća a niko ne pominje i ne osuđuje „dobrostojeće“, pa i prave bogataše koji imaju milionske dugove?

Sve ove priče u kojima se prikazuje prava sirotinja ustvari su samo maska da bi se omogućilo upravo pokvarenim bogatašima da ne plaćaju ništa!

Spisak pokvarenjaka bi počeo, ali se ne bi i završio, na Dedinju! Ne samo u gradovima, nego i gotovo u svakom selu, naći ćete bar jednu kuću čiji prihodi prelaze sto hiljada dinara mesečno a duguje za sve moguće komunalne i državne usluge. Ti su nedodirljivi i inkasantima i policiji i sudu. Samim tim žive u pravom komunizmu: uzimaju što im treba i daju koliko smatraju da mogu. (A smatraju da ne mogu ništa!)

Vlast povremeno proglasi neku vrstu amnestije za dugove pa se pokvarenjaci umilostive, udele neku paru umesto duga i nastave da ga uvećavaju. Ceo dug nikada ne isplate! Praktično su nagrađeni za pokvarenost!

Redovne platiše nemaju, ili imaju simboličnu stimulaciju, u svakom slučaju manju nego pokvarenjaci.

Uostalom davno je rečeno: „Zakon je mreža koja sitne ribe hvata a krupne propušta!“

Kod nas je upravo tako!

P.S. molim ako neko može da mi objasni kako da promenim font i veličinu slova i izbacim ove razmake između pasusa, da mi to opiše u komentaru.
Hvala! ❤

Da li korona zaista ima vezu sa (belo)svetskim političkim zaverenicima?

Još su u starom Rimu političari svoje podanike privlačili, ne istinom, nego onim što narod voli da čuje! Razvoj civilizacije nije nimalo promenio taj postupak.

Doskora su hrvatski političari za sve krivili Srbe. Oni najbučniji i najagresivniji su to voleli da čuju – naročito ako im je IQ uporediv sa brojem cipela.

Srbijanski političari su u istom periodu za sve krivili EPS. To im je još pok. Bravar ostavio u nasleđe. I ovde su to oberučke prihvatili vlasnici jednakog IQ.

Ko god ima samo malo „soli u glavi“ čak i ako je nasedao na ovakve parole, vremenom je sagledao da tu nešto škripi. Osim toga, takve su izjave već bile poznate pa nove potencijalne zvezde političkog neba ne bi imale značajnu korist od njih.

Trebalo je naći nešto novo!

Na sreću „budućih političkih zvezda“ naišla je korona.

Vlast je preduzela neke, ne uvek prijatne i, sasvim sigurno, nepopularne, mere. Kao i obično, u narodu se stvarao neki otpor i sumnja prema merama vlasti. Protivnici propisanih mera sebe predstavljaju kao „svesne“ koji „razmišljaju logično“ i služe se „zdravim razumom“.

„Antiprotivni“ su najčešće hibrid, protive se svim merama: i vakcinaciji, i držanju odstojanja, i nošenju maske. Vrlo često uopšte i ne priznaju postojanje korone sve dok se ne uvere, lično, ili na nekom ko im je jako blizak.

Kao i svi pravoverni u bilo kojoj religiji, ne zaustavljaju se samo na protivljenju. Na sve moguće načine dokazuju da su u pravu, ne bi li nas, nesvesne, koji ne razmišljamo logično, prizvali zdravoj pameti.

Dešava se da neko „svestan“, koji „logično razmišlja“ i služi se „zdravom pameću“ objavi da je nošenje maske beskorisno jer „maska propušta viruse“ – znači nije odgovarajuća zaštita. Ponekad, čak i istog dana ili koji dan kasnije, ista osoba objavi da je nošenje maske štetno jer „maska ne propušta kiseonik“.

Pri tome se gubi iz vida jedna „sitnica“: virus je oko pet miliona puta veći od molekula kiseonika!

Priznajem da IQ nas, nesvesnih, koji ne razmišljamo logično, i ne služimo se zdravom pameću, zaista ne može razumeti kako ogromni virusi prolaze kroz masku a sićušni molekuli kiseonika ne mogu?!

Očigledno između IQ svesnih, i IQ nas, nesvesnih, postoji ogromna razlika i mi zaista nikada nećemo shvatiti suštinu beskorisnosti i štetnosti maski!

Činjenica je da mnogi jedva čekaju da čuju nepovoljnu kritiku vlasti – bila ona opravdana ili ne.

Upravo su to iskoristili novi politički kandidati da zasijaju u javnosti.

Ne zalazeći u dublju analizu, i ne gubeći vreme na naučna ispitivanja, graknuli su protiv mera zaštite od korone. Najbučniji nezadovoljnici su se odmah priključili i nastao je hor. U tom se horu uzajamno podržavaju. Buduća politička zvezda podržava hor, a hor podržava buduću političku zvezdu.

Vreme će, kao i uvek, pokazati ko je, i koliko, bio u pravu ili u zabludi.

Nažalost, oni koje to zanima više neće biti živi, a one koji budu živi, to više neće zanimati.

Citat: „Svemir i ljudska glupost su beskonačni, ali za svemir još nema dovoljno dokaza.“

Veze nastale nakon upoznavanja putem interneta: da ili ne?

Ovo se pitanje često postavlja na društvenim mrežama.

Kao i obično, vidi se jasna podela – konzervativci, bez ikakvog razmišljanja, smesta uzviknu: „Ne! Nipošto!“ Manje konzervativni su uglavnom uzdržani, a samo mali broj odgovara sa: „Da! Zašto da ne?!“

Oni koji su protiv, kao i obično, ne mogu da odgovore na najjednostavnija pitanja koja se nameću zbog njihovog protivljenja. Jedno od tih pitanja glasi: „Po čemu je upoznavanje u nekom bučnom i zadimljenom kafiću išta „kvalitetnije“ od upoznavanja putem interneta?“

Rekao bih da većina konzervativaca veruje da živi u bajci: čim Princeza ugleda Princa, zna da joj to suđenik i da će oni živeti zajedno srećni i zadovoljni do kraja života!

Verovao ko ili ne – život je veoma daleko od takve bajke! Lično upoznavanje ne garantuje baš ništa! Svako se može predstaviti kako god hoće – niko mu neće tražiti dokaz da je baš to što je rekao.

Neko će reći da je isto to moguće i na internetu – čak i više. Tačno!

Ipak postoji značajna razlika: na internetu možete pratiti pisanje ili izjave neke osobe duže vreme i veoma mnogo zaključiti iz tih izjava, a da ona to i ne zna. Štaviše možete pratiti veći broj osoba istovremeno a da se pri tome nikome ne zamerite. Ako neko ima određen ton i dosledan je u svom pisanju, sigurno deluje drukčije od onih koji su danas „za“ nešto, a sutra „protiv“ tog istog. Pored toga vidi se koje teme zanimaju nekoga. Sigurno je da osobi koja u štampi čita kulturnu hroniku neće biti privlačna osoba koju zanima samo kriminalna hronika. Iz tona pojedinih komentara lako se zaključi ko je gnjavator, tvrdoglav, uobražen, svađalica ili smiren.

Ukoliko posle dužeg praćenja zaključite da je to osoba sa kojom imate dovoljno zajedničkog, stupićete s njom u kontakt – postaćete internet prijatelji. Neko vreme se dopisujete. Ako ta osoba prođe i ovaj deo kao odgovarajuća, razmenite brojeve telefona. Posle više telefonskih razgovora, ili se priča prekida ili nastavlja. Ako se nastavlja, jedno od učesnika predloži lično viđenje. (Sasvim je svejedno kog pola je predlagač!) Preporučujem da ovaj prvi susret uživo bude u nekom javnom objektu a ne u sopstvenom stanu bilo koga od njih. Prođu li oboje i ovaj „stepenik“ uz dovoljno međusobne privlačnosti, susreti se nastavljaju kao i kod bilo kog drugog upoznavanja.

Smatram da je ovaj način daleko pouzdaniji nego klasično upoznavanje jer se najpre u znatnoj meri upoznaju nečije intelektualne osobine bez glume ili pretvaranja. Ukoliko uz njih postoji i dovoljna fizička privlačnost veza može imati budućnost.

Teorije zavere, lekovi i opasnost

Sve je ovde opisano, nažalost, gola istina! Nisam dovoljno maštovit da bih smislio tako nešto.

U ovom je gradu do 2012. živela veoma zanimljiva bakica. Rođena je davne 1939. podaleko od velegrada. Kako je u to vreme za žensko dete bilo uobičajeno, u školu je išla samo toliko da nauči slova. Tada se dalje školovanje smatralo luksuzom a i ona sama nije baš preterano marila za knjige.

Tokom života su je različiti vetrovi nosili na sve strane. Između ostalog radila je sedam godina u Austriji. Za tih sedam godina nije naučila ni jednu jedinu reč nemačkog jezika!

Vratila se u tadašnju „Jugu“, i tu je dočekala penzije – i našu i austrijsku. Zbir nije bio previše visok ali je ipak omogućavao pristojan život.

Često sam je obilazio i pomagao joj ponešto.

Dešavalo se da se razboli i zaista loše izgleda. Tada sam je nagovarao da ode kod lekara što je teškom mukom prihvatala. Uredno bi otišla, uzela recepte i podigla lekove.

Prilikom sledeće posete video bih lekove neotpakovane!

– Zaboga, pa Vi ne uzimate lekove???

– Ne, lekovi su škodljivi!

Kako – tako, uzela bi lekove i ozdravila.

Već sam sve to i zaboravio, kada sam prilikom posete video nepoznat lek – otvoren!

– Šta je ovo? – začudio sam se.

– Upoznala sam se prekjuče sa jednom ženom i ona mi je rekla da je taj lek odličan.

– Da li Vi znate čemu taj lek služi?

– Ne znam!

– A da li znate od čega boluje ta žena?

– Ne znam!

– Pa zašto onda uzimate taj lek???

– Ona ga isto uzima i jako se dobro oseća.

Klasična teorija zavere: lek koji je lekar prepisao – škodljiv je i ne treba ga uzimati; lek koji je preporučila nepoznata osoba slična njoj – sasvim je sigurno dobar i treba ga uzimati.

Odustao sam od daljeg dijaloga. Prilikom svakog sledećeg obolevanja samo sam joj preporučivao da ode kod lekara. Dalje nisam ništa pitao ni savetovao. Da sam insistirao da uzme lekove verovatno bi pomislila da hoću da je otrujem.

Pričala mi je da je upoznala ženu koja se požalila da je bolesna i da su joj predložili operaciju.

Ona je na to „skočila“: „Ne! Nikako na operaciju!“

Opet sam je pitao od čega boluje ta žena i šta treba da operiše. Naravno, nije znala.

Nije znala ništa ali je bila protiv bilo kakve operacije!

Ista bakica je bar dve penzije ostavila kod bravara. Tek – tek pa bi tvrdila da joj neko ulazi u stan dok je odsutna i potkrada je. Onda bi zvala bravara da joj promeni bravu. Pokušavao sam da saznam detalje:

– Da li su vrata obijena?

– Nisu.

– Da li ste ih zaključali?

– Jesam.

– Jesu li bila zaključana kada ste se vratili?

– Jesu.

– Da li nešto vredno nedostaje? – ovo pitanje baš i nije imalo mnogo smisla jer ništa vredno nije ni imala.

– Ne.

– Pa dobro, po čemu onda znate da je neko ulazio?

– Ostavila sam na stolu račun komunalnog preduzeća, a sada ga nema!

– Zaboga, zašto bi neko uzimao račun komunalnog preduzeća???

– Pa da me nervira!

Teoretičar zavere će uvek sklopiti priču u koju veruje. Koliko je uverljiva drugima – nije mu važno!

Eutanazija – zločin ili dobročinstvo?

Pri samom pomenu eutanazije začuće se glasan uzvik njenih protivnika: „Život je svetinja!“

Šta ta, bezbroj puta ponovljena, rečenica stvarno znači?

Baš ništa – isto kao i sve ostale šuplje fraze koje se bezbroj puta ponavljaju!

Da bi nešto značila, mora se jasno reći šta je to „Život“? Isti frazeolozi će „mudro“ odgovoriti: „Zna se!“

„Zna se!“ je takođe samo obična fraza koja ustvari znači: „Niti znam, niti mogu da objasnim!“

Dakle: šta je Život?

Ako neko godinama (treba da) trpi neizdržive bolove, kada ni morfijum više ne pomaže, znajući da mu leka nema, niti se uopšte pominje mogućnost spravljanja takvog leka, i praktično samo čeka smrt da ga oslobodi tih muka – da li je to Život?

Ako neko godinama (treba da) leži nepokretan, ne mogući čak ni čašu vode da prinese usnama nego i to mora da radi neko drugi – kao i sve ostalo, od presvlačenja i prevrtanja, do hranjenja i održavanja higijene – da li je to Život?

Ako neko ne trpi bolove i može da se kreće ali ne zna gde se nalazi, s kim razgovara, ko su i gde su mu prijatelji, ne prepoznaje ni sopstvenu decu ili roditelje – da li je to Život?

Ne, ne i ne! U sva tri slučaja to više nije Život!

Da li sama činjenica što neko može da trepće znači da je taj ima Život?

Sasvim sigurno ne!

Ako se život svodi na bezgraničnu  patnju, bilo zbog bolova, bilo zbog nepokretnosti, ili na potrošnju hrane i vode, i ne znajući to, ili na kombinaciju svega toga – to sasvim sigurno nije Život. Ne može se nazvati ni životarenje, ni preživljavanje. To je samo jedna bezgranična patnja i jedino što osoba koju je to snašlo može, jeste da se nada (i da priželjkuje!), da je smrt oslobodi tog i takvog „Života“.

Ima li iko pravo da nekoga osudi na takvu i toliku, najčešće dugotrajnu, a redovno doživotnu, patnju zbog jedne prazne i, u današnje vreme, besmislene fraze?

Čak i ako sve ovo prihvate, protivnici eutanazije će posegnuti za mogućom zloupotrebom.

Upravo je zato neophodna legalizacija i zakonsko uređenje da bi se zloupotrebe svele na najmanju moguću meru.

Zašto čovek u dobroj snazi i pri zdravoj pameti ne bi mogao da legalizuje kada napiše: „Ukoliko me snađe to i to, želim da se nada mnom izvrši eutanazija.“ To bi već odmah nakon sastavljanja, ako treba, odobravala i stručna komisija. Ukoliko se (najčešće decenijama kasnije!), ispune uslovi iz tog zaveštanja, izvršioci zaveštanja će predložiti a nadležna komisija odobriti (ili odbiti!) da se eutanazija zaista i izvrši.

Nije li pre svega za samog bolesnika, bolja i primerenija dostojanstvena smrt nego bezgranična patnja i neprekidno priželjkivanje smrti?

Sloboda govora ili sloboda (o)laja(va)nja?

Poodavno, tadašnjom Jugoslavijom, kružio je ovaj vic:

„Našli se Rus i Amerikanac. Poveo se razgovor o slobodi i demokratiji.

Amerikanac uze da hvali svoju slobodu i da bi je bolje ilustrovao izjavi: „Ja mogu da odem u Belu kuću, dođem pred odgovornog službenika, tresnem pesnicom o sto i kažem: „Truman je ovakav, Truman je onakav, nabrojim sve najgore što mi padne na pamet, okrenem se i odem. I niko mi ništa neće!““

Na to će Rus: „Ako je to neko merilo slobode govora i demokratije, i ja mogu da odem u Kremlj, dođem pred odgovornog službenika, tresnem pesnicom o sto i kažem: „Truman je ovakav, Truman je onakav, nabrojim sve najgore što mi padne na pamet, okrenem se i odem. I niko mi ništa neće!““

U to vreme smo, naivno, verovali da na Zapadu stvarno postoji velika sloboda i da svako može da kaže što god hoće.

Raspad SFRJ i potonji događaji, pokazali su da slika slobode koja je ovde prikazivana, nije baš tako idilična.

Slučajno sam upoznao našu novinarku koja je svoju karijeru započela u velikoj zapadnoj državi. Njen je muž tamo predavao na univerzitetu.

Ona je došla do podataka o naličju tamošnjeg života i standarda, i o tome je napisala članak. Sve što je napisala bilo je gola istina ali se tamošnjoj „demokratiji“ i „beskrajnoj slobodi govora i štampe“ nije dopalo.

Gotovo je trenutno dobila otkaz i obaveštenje da je u toj državi dalje nepoželjna i da mora da je napusti! Našla se u Jugoslaviji, kako narod kaže: „Brže ’vamo nego tamo!“

Nedavno su drugu, takođe veliku, državu potresli događaji o kojima se mnogo pisalo. Tekstovi su bili uglavnom sinhronizovani. Sve je započelo jer je javnosti pokazana delimična slika stvarnog događaja. Onda su procurili i do tada nepoznati podaci. Supruga našeg čoveka koji je tamo radio godinama, čak su i kuću kupili, napisala je komentar koji nije bio usklađen horom papagaja. Iako cenjen stručnjak, dobio je otkaz, morali su da napuste sve i vrate se u Srbiju jer više ni u svojoj kući nisu bili bezbedni!

Ukratko, sloboda štampe i govora tamo je strogo kanalisana i samo prividno deluje kao neograničena. Ustvari granice su tamo veoma uske i veoma stroge – jedino se o njima naglas ne (sme) govori(ti).

Nakon svih događanja i „demokratizacije“ kod nas se zaista može govoriti i pisati sve. Čak i se najgore laži mogu objavljivati kao dokazane tvrdnje – bez ikakvih posledica po lažove.

Novinari mogu slobodno izmišljati „činjenice“ i zaklanjati se iza „tajnosti izvora“.

Mislim (verujem, pretpostavljam) da je to svakako preterivanje i da škodi slobodi i slobodnom mišljenju, a pored toga slušaoce/čitaoce dovodi u zabludu.

Po mom mišljenju (verovanju, pretpostavci), kada se nešto iznosi kao tvrdnja, tj. činjenica, moralo bi se dokazivati a izvor, ako postoji, morao bi javno da to pokaže i dokaže.

Kada se nešto iznosi kao mišljenje (verovanje, pretpostavka), više ne bi bilo potrebno bilo šta dokazivati ali se iz celog izlaganja/teksta – počev od naslova – mora videti da je to mišljenje (verovanje, pretpostavka) autora!

Isto to bi važilo ako bi se postavljalo pitanje. Pitanja bi se mogla isto tako slobodno postavljati ali se iz celog izlaganja/teksta – počev od naslova – mora videti da je to pitanje.

Primera radi, kada bih napisao: „Postupak ABC je štetan.“, to bi bila tvrdnja i morao bih da je dokažem.

Ako bih napisao: „Mislim (verujem, pretpostavljam) da je postupak ABC štetan.“ jasno je da je u pitanju moje mišljenje (verovanje, pretpostavka), i više nisam u obavezi da bilo šta dokazujem.

Isto tako, pitanje: „Da li je postupak ABC štetan?“ ne bi zahtevalo nikakvo dokazivanje jer se vidi da to nije činjenica.

Naveo sam neutralne primere. Princip bi morao da važi i za lične osobine koje se prišivaju građanima (uključujući čak i političare – što ne znači da političari i zaslužuju takvu zaštitu!)

Verujem da bi nasumična anketa pokazala da građani danas imaju veoma malo poverenja u javnu reč – upravo zbog njenih navedenih sadašnjih osobina.

Ukoliko bi se sloboda na ovaj način ograničila, ubeđen sam ne samo da bi poraslo poverenje u javnu reč, nego da bi se i svaki građanin osećao bolje zaštićenim od mogućih prevara, laži i kleveta.

Da i ne pominjem kako bi odjednom nestali „čarobni“ lekovi koji sve, a naročito najteže bolesti, izleče preko noći.

Ukratko: previše „slobode“, isto kao i previše bilo čega drugog, ne poboljšava kvalitet života – naprotiv!

(Ne)moral antivakcinaša

Preuzeto sa portala „Konkretno“.

Antivakcinaški pokret je započet kao uopšteni otpor vakcinisanju jer, navodno, vakcine izazivaju autizam. Pristalicama dokazi nisu bili potrebni – važno im je bilo da su protiv! Slično poznatoj priči:

Momak i devojka hoće da se uzmu. Momak pita: „Jesi li rekla tvojima da hoćemo da se uzmemo?“

„Jesam!“

„I šta su rekli?“

„Tata nije rekao ništa.“

„A mama?“

„Mama čeka da se tata izjasni, pa da bude protiv!“

Pošto je najjači „dokaz“ za ovakvu tvrdnju bio: „Zato što sam ja tako rekao!“, teorija nije mogla da se održi. Neko je jednostavno povezao povećan broj otkrivenih slučajeva autizma sa vakcinama, bez ikakvih stvarnih dokaza o nekoj uzajamnoj vezi.

Potpuno je zanemarena činjenica da su doskora bolesti u porodici često skrivane od javnosti, da su lekari bili malo i retko dostupni i da su se promenile skoro sve okolnosti života.

Zanemaren je uticaj duvanskog dima. Lično se sećam da je u periodu 1950. – 1955. broj pušača bio znatno manji (i to samo među odraslima!), da su žene veoma retko pušile a trudnice nikada, i da su se cigarete kupovale na komad. Prosečan pušač bi zapalio jednu posle večere i to je bila „dnevna norma“. Veoma su retki bili oni koji bi popušili dve dnevno! Danas se dnevni prosek ne broji komadima, nego kutijama od po 20 cigareta. „Dnevna je norma“ najmanje jedna kutija.

Kako se taj dim stvara neposredno pred decom, zašto povećana koncentracija duvanskog dima ne bi bila uzrok povećanog broja autistične dece?

Neko će reći da je povećano i industrijsko zagađenje. Sva se zagađenja ne mogu meriti sa duvanskim, jer se samo duvanski dim pravi i najveća je koncentracija upravo pred decom.

Antivakcinaši su pošli zaobilaznim putem. Sada više ne tvrde da vakcine izazivaju autizam, nego traže da vakcinisanje bude dobrovoljno. Nije neophodno biti premudri Solomon, pa se dosetiti kada će se bilo ko od njih dobrovoljno odlučiti za vakcinaciju.

I najnepismeniji antivakcinaši bi sada da proveravaju sastav i tehnologiju vakcina i da tek onda može početi proizvodnja. (Citat: „Ne zna da plati online račun, a razume se u vakcine i 5G.“)

Čitajući o sastavu naišli su na podatak da postoje tragovi elemenata koji njima zvuče kao škodljivi.

Uzmimo da su tragovi tih elemenata zaista škodljivi. (Nedovoljno upućen čovek koji zna da je „Cl“ oznaka hlora, otrovnog gasa, kada vidi da jelo sadrži „NaCl“ pomisliće da je jelo otrovno. „NaCl“ je kuhinjska so i, bez obzira što u sebi sadrži hlor, nije otrovna.)

Sadržaj nečega „u tragovima“ znači da mu je udeo manji od jednog hiljaditog dela. Ako je nešto 1000 g, udeo „tragova“ je manji od jednog grama! Postojanje „škodljivih tragova“ se teško utvrđuje čak i pomoću veoma skupih mernih naprava.

Ukupan broj obaveznih vakcina je 23. Svaka je u proseku manja od 1 cm3, tj. manje od jednog grama. Neka su i po dva grama. To bi ukupno iznosilo 46 grama! Tragovi „škodljivih“ elemenata onda ne mogu preći 46 MILIgrama, tj. 46 HILJADITIH DELOVA JEDNOG JEDINOG GRAMA! Sveukupno, manje od pola desetog dela grama!

To je masa „škodljivih“ elemenata koje dete primi tokom svog odrastanja do 14. godine.

Isto dete, ako samo jedan od roditelja puši u kući (što je svim pušačima uobičajeno!), svakog dana proguta istu ili veću masu duvanskog dima! Dima sa čitavim nizom škodljivih sastojaka za čije postojanje nisu potrebni nikakvi posebni merni uređaji – vide se i golim okom. (Pomenuta masa je moja slobodna procena, ako je masa cigarete jedan gram, a najveći deo se pretvori u dim.)

Uzmimo da dete, uz roditelja – pušača, dnevno udahne – unese samo istu masu duvanskog dima, 46 mg. To je mesečno 1380 mg – više od jednog grama. To je skoro 20 grama (tačnije 19,32 g) do 14. godine. Doda li se tome doprinos pušača gostiju (pušači smatraju da imaju pravo da puše i u tuđoj kući – čak i ako niko od domaćina ne puši!), ukupna količina otrova sigurno dostiže bar 30 grama. Ukoliko oba roditelja puše, količina opasnih materija koje dete unese u sebe u tom periodu, prelazi 50 grama – preko HILJADU PUTA više od sumnjive materije u vakcini!

Dakle, antivakcinaši se boje da detetu ne naškodi manje od POLA DESETOG DELA grama, njima nepoznate materije, koju zato smatraju (a ne mora biti!) škodljivom. Istovremeno, ne smeta im što dete unese u organizam celih 20 ili više grama, dokazano škodljivih materija!

Čak i ako su roditelji nepušači, koji će antivakcinaš danas reći gostu: „Imam decu i u mom stanu nema pušenja!“

Sve ako su brojke koje sam naveo i netačne, treba li decu najpre zaštiti od dokazano štetnih materija, a tek posle od onih za koje nema dokaza da su zaista štetne?

Gde je tu moral i logika antivakcinaša?

Koje moralno pravo ima bilo koji pušač da se protivi vakcinisanju?

Ko god nije spreman da svoju decu zaštiti od, dokazano štetnog, duvanskog dima, kada se protivi vakcinaciji sasvim sigurno ne misli na decu – ni svoju, ni tuđu! Samo se priklanja modi, odnosno krdu.

U ovoj je državi dugo bilo nedopustivo protiviti se bilo kom zvaničnom stavu. Oni koji su se ipak protivili završavali su na Golom Otoku, a odskora su slavljeni kao heroji.

Danas se svako može protiviti svemu. Antivakcinaši odjednom stekoše hrabrost da budu protiv – verovatno očekujući da će u budućnosti biti slavljeni. Možda i hoće – samo je pitanje da li po mudrosti ili gluposti.

Zašto se antivakcinaši, isto toliko energično, ne bore protiv pušenja, kao što se bore protiv vakcina? Onda bi njihova borba mogla imati smisla.

Ne očekujem da će iko pokušati da pobije bilo šta od ovih navoda. Umesto toga osuće paljbu i vređanje iz sve snage.

Svakom iole pametnom čoveku jasno je da vređanje nije dokaz da nisam u pravu.

Citat: „Uvredama čovek ne pokazuje koliko je moćan nego koliko je prost.“