Strani jezici

U malom mestu, sede dvojica u kafanskoj bašti i ćakulaju.
Naiđe auto, zaustavi se i vozač nešto upita na engleskom. Pomenuta dvojica ga pogledaše, pogledaše se i međusobno i slegnuše ramenima pošto nisu razumeli šta čovek pita.
Čovek ponovi pitanje na nemačkom. Opet bledi pogledi i sleganje ramenima.
Nastavio je da pita na ruskom, francuskom i španskom, ali je rezultat uvek bio samo nemi pogled i sleganje ramenima.
Putnik, vidno razočaran, sede u kola i ode dalje.
Jedan od domaćih prokomentarisa: „Eto, govorim oduvek da treba učiti jezike.“
Drugi će na to: „Zašto???
Evo ovaj govori pet jezika – pa šta mu vredi?“

Čovek uvek stoji sam

Lovac na sunce

Masa lako kompas gubi,
Dovoljan je mali plam.
Bolje van okvira budi,
Čovek uvek stoji sam.

Nameću ti iste staze,
Štancovanje ne sme stati,
Da si k’o i drugi – paze,
Red se mora održati.

Zla mašina želi svakog
Da uvuče u svoj stroj,
Ne paziš li, završićeš
I ti kao šraf u njoj.

Sa svih strana laži niču,
Uporno ih seje šljam.
Ne veruj u svaku priču,
Do istine dođi sam.

Promišljanjem carstvo brani
Što u glavi zdravoj raste,
Istinom ga uvek hrani,
Ne slušaj zov rulje glasne.

Masa lako kompas gubi,
Dovoljan je mali plam.
Bolje van okvira budi,
Čovek uvek stoji sam.

A. Vojinović (2017)

View original post

Odjeci

Razgovaraju Englez, Francuz i Crnogorac.
Englez se pohvali: „Kad se popnem na Big Ben i uzviknem:
„Živela Engleska!“, dva sata celim Londonom odzvanja: „Živela Engleska, živela Engleska…““
Francuz odmah prihvati:: „A kad se ja popnem na Ajfelovu kulu i uzviknem: „Živela Francuska!“, celim Parizom dva dana odjekuje: „Živela Francuska, živela Francuska…““
Crnogorac će na to: „Kada sa Lovćena uzviknem:
„Crnogorci, ‘oćemo li raditi?“ – mesec dana, celom Crnom Gorom odjekuje: „Ne lupaj Milutine, ne lupaj Milutine…““

Narod je, narod je, … narod

Mnogo je mišljenja – izreka o narodu. Počev od mišljenja da je narod Bog („Glas naroda, glas Boga. – Vox populi, vox Dei..“) pa do mišljenja da je narod stoka („Pučina je jedna stoka grdna” – P. P. Njegoš).
Istina je, kao i obično, negde između. Da li bliže jednom ili drugom svako mora sam da prosudi.
Čim neki stvarni ili nametnuti autoritet kaže „bu“, odjednom „pučina“ počne da viče „buuuuuuuuuuuu“. To se kasnije proteže bez kraja i konca, često bez ikakve mogućnosti da se zaustavi.
Primer: neko je, nekada, rekao da su Crnogorci lenji. Kao i svako preterano uopštavanje, samo po sebi ne može biti tačno. Nema značaja – ostade ocena da živi do dana današnjega. Nisam Crnogorac ali lično poznajem neke kojima prosečan Japanac, po vrednoći, ni do kolena nije! Šalio sam se na njihov račun, tvrdeći da će „pravi“ Crnogorci da ih se odreknu jer ne prestaju da rade.
Sličnih zabluda ima mnogo. Neke su, kao već pomenuta, u suštini bezazlene, a neke, iako tako ne izgledaju, moglo bi se reći, opasne. Opasne na različite načine. Neke doslovce a neke posredno.
Posredno su opasne zablude, recimo one na osnovu kojih političari skupljaju poene a suštinski niti šta stvarno rade, niti ih obećanja, vezana za te zablude, išta obavezuju.
Jedna od takvih, posredno opasnih, zabluda, koje doprinose održavanju vlastodržaca jeste o selima i o „oživljavanju sela“. Lepa priča, svi je vole, političari obećavaju. Ima li u tome istine i da li je uopšte moguće?
Neki je stanovnik grada, verovatno nezadovoljan, rekao da je u selu mnogo lepše nego u gradu.
Naravno, nije mu padalo napamet da se preseli u selo. Ostao je u gradu i nastavio da hvali selo. Odjednom su, i oni rođeni u gradu, i oni koji su se iz sela preselili u grad, počeli da kukaju kao je u selu lepo a njima u gradu loše i teško. I opet se niko ne seti da se jednostavno preseli umesto da kuka.
Nisam baš sasvim u pravu!
Nađe se poneko da stvarno napusti grad i ode u selo. Odmah se tu stvore novinari i tv kamere opevajući taj „veličanstveni“ korak novopečenog seljanina. Niko ne pominje da su, u isto vreme, tražeći svoje „mesto pod suncem“, stotine napustili to i takvo selo, i otišli u grad.
Političari koji skupljaju jeftine političke poene pričajući bajke o „oživljavanju sela“, jednako bi uspešno mogli da vrate Dunav u Švarcvald. Što bi narod rekao: „Malo sutra!“
Ne znam kada je i kako nastalo takvo mišljenje o selu. Možda još u vreme kada je Emil Zola ulicu Pariza opisao kao kloaku. Možda u vreme kada je London bio čuven po večitoj magli.
Neko mi se može usprotiviti navodeći aerozagađenje u gradovima. I da bi mu bilo lakše, izvadiće cigaretu i zapaliti. Što bi mi, Lale, rekli: „Ta nemojte mi kas’ti.“
Istorijski gledano, ne tako davno, u vreme koga se i ja sećam, poljoprivredom se bavilo preko 80% stanovništva. Uglavnom se radilo ručno i trebalo je mnogo radne snage. Danas je već moguće da traktor sam, bez traktoriste, vođen savremenom tehnikom, izore njivu i vrati se u hangar. Zašto bi onda neko sedeo u selu?
Stanovništvo države koje se bavi poljoprivredom, u procentima čini jednocifren broj. Ko onda da naseli ta sela? Oni koji će putovati u grad na posao? Da li da ponovim? „Ta nemojte mi kas’ti.“
Stanovništvo se, u celom svetu, seli iz sela u gradove. Tom ćemo se procesu prilagoditi, ili mudro i blagovremeno, ili glupo i kasno.
Poznajući naše vodeće političare i narod, mudrost mi ne deluje kao izvesnost.

Merenje električne energije i „merne grupe“

Ovo je odgovor na pitanje mlade dame, blogerke, koja se potpisuje sa „Jel’, čija si ti, mala?“, postavljeno na blogu „Šta je racionalna potrošnja električne energije?“.

Za razumevanje odgovora moraću da ponovim i detaljnije objasnim neke osobine električne energije. Napraviću poređenje sa prevozom, recimo prevozom putnika u autobusu.
Poznato je da se autobus trese i prilikom kretanja a i dok stoji, ako mu motor radi. Pomenuti potresi zahtevaju izvesnu energiju i ona se naravno dobija iz pogonskog goriva. Kada tih potresa ne bi bilo, za isti broj kilometara, autobus bi potrošio manje goriva.
Dakle: potrošnju goriva možemo podeliti na dva dela. Prvi deo se koristi isključivo za prelaženje puta a drugi za potrese. Deo koji se utroši za potrese zavisiće od konstrukcije samog autobusa i od osobina puta kojim se kreće. Jasno je da je potrošnja manja na ravnom asfaltu nego na putu punom rupčaga.
Ako bismo mogli posebno da merimo utrošak goriva za prelaženje puta a posebno za potrese, deo kojim prelazimo put možemo nazvati aktivnim ili radnim delom a deo utrošen za potrese, reaktivnim ili jalovim.
Nešto slično, posebno naglašavam, slično a ne isto, dešava se i u električnim kolima. Jedan deo energije izvršava upravo onaj posao koji na tom mestu očekujemo i to je aktivna ili radna energija. Drugi deo se troši na „potrese“ ili vibracije u samom kolu i to je reaktivna ili jalova energija.
Reaktivna je energija, kao i vibracije autobusa, nepoželjna i štetna. Ne samo što povećava potrošnju goriva nego i skraćuje vek uređaja, odnosno autobusa.
Ovo su sve bile sličnosti.
Postoji i suštinska razlika: kod autobusa se može izmeriti samo ukupna količina goriva. Koliki je deo iskorišćen za samo prelaženje puta a koliki za vibracije ne može se izmeriti.
Kod električne energije je obrnuto: ono što bi se moglo nazvati „ukupna“ potrošnja (stručno se zove „prividna“), do pojave elektronskih brojila (pre nekoliko godina!) nije se moglo meriti! Mogla se meriti samo aktivna energija ili reaktivna – svaka posebno i posebnim uređajem za merenje.
„Ukupna“ potrošnja se ne dobija prostim sabiranjem aktivne i reaktivne energije! Prikazuju se kao pravougli trougao, pa ako je aktivna 12 jedinica, reaktivna 5 jedinica, prividna („ukupna“) će biti 13 jedinica.

U pomenutom tekstu „Šta je racionalna potrošnja električne energije?“ objašnjen je značaj i uloga pojma „snaga“. Ovde ću samo dodati da se i tu može praviti poređenje sa prevozom: troškovi održavanja autobuske linije samo delimično zavise od broja prevezenih putnika. Više zavise od veličine tj. kapaciteta autobusa. Koliko putnika može autobus da preveze u jednoj turi slično je snazi u elektroenergetskom sistemu. Nije isto da li imate minibus za 15 putnika ili zglobni autobus za 200 putnika, ako je broj polazaka i broj prevezenih putnika isti.

Prema tome da bi se dobila prava slika o nečijem utrošku, treba meriti aktivnu energiju, reaktivnu energiju i snagu.

Prvi su kupci energiju koristili isključivo za osvetlenje. Kod klasičnih sijalica utrošak reaktivne energije je zanemarljiv, a snaga se, prema tadašnjim tehničkim mogućnostima, procenjivala brojem sijaličnih mesta. Zato su brojila merila samo aktivnu energiju.
Kada je elektrifikacija već uzela maha pokazalo se da tokom dana postoje periodi kada je opterećenje veoma malo. Bili su popodnevni časovi i noć. Da bi potrošače stimulisali da ravnomernije troše energiju, u tom periodu snižena je cena energije. Koristila su se brojila sa dva brojčanika u kombinaciji sa časovnikom. Zavisno od doba dana časovnik je uključivao jedan ili drugi brojčanik pa se znalo koliki je utrošak u vreme skuplje a koliki u vreme jeftinije tarife – tzv. dvotarifno brojilo. I danas ima mnogo dvotarifnih brojila kojima upravlja zaseban časovnik. Pri tome, jedan časovnik može „opsluživati“ više brojila. Savremena dvotarifna brojila imaju svako svoj časovnik u istom kućištu.

Znatnu količinu reaktivne energije troše uređaji u kojima se energija ne pretvara samo u toplotu, to su uglavnom motori – frižideri, klima uređaji, ventilatori ali i fluorescentna rasveta.
Kupcima koji su se kasnije pojavili kao veći potrošači, merena su oba vida energije, posebnim brojilima, kao i snaga. Uređaj, prigrađen brojilu, koji meri snagu naziva se maksigraf. Klasična merna grupa je imala tri odvojena elementa: dvotarifno brojilo aktivne energije sa prigrađenim uređajem za merenje snage – maksigrafom, dvotarifno brojilo reaktivne energije, i časovnik.
Savremeni merni uređaji sve to sadrže u istom kućištu.
Važno je napomenuti da maksigraf pokazuje prosečnu snagu ostvarenu za 15 minuta. Znači ako imate protočni bojler snage 15 kilovata, i dok se tuširate bude uključen pet minuta, sve vreme je u kupatilu uključena sijalica od 60 vati (0.060 kW) a ostalo je u kući isključeno, maksigraf će pokazati:

Isto tako treba znati da će maksigraf na kraju meseca pokazati najveću snagu preuzetu tokom meseca, bez obzira da li je njeno preuzimanje trajalo svega 15 minuta, 15 sati ili 15 (i više) dana.
Prema tome, merne grupe ustvari mere stvarni, nazovimo ga „ukupni“ utrošak električne energije, jer mere i aktivnu i reaktivnu energiju i najveću petnaestominutnu snagu.
Naravno, svaka od ovih izmerenih veličina ima svoju cenu koja se pojavljuje u konačnom mesečnom računu.
Bez merne grupe, kod domaćinstava i većine malih potrošača, meri se samo aktivna energija. U cenu jedinice te energije, prema nekom proseku, uračunati su i troškovi snage i reaktivne energije.

Kada se utrošak meri pomoću merne grupe, svaka od tih stavki se posebno meri i naplaćuje. Zato je jedinica aktivne energije (1 kWh) kod potrošača sa mernim grupama jeftinija nego kod potrošača sa klasičnim brojilom koje meri samo aktivnu energiju. Međutim stvarna cena energije, utrošene tokom meseca, obuhvata i posebne stavke za reaktivnu energiju i snagu. Tek zbir svih tih izdataka daje konačan iznos računa.

Pojedina domaćinstva se opredeljuju za merenje putem merne grupe. Tokom grejne sezone računi zaista mogu biti niži. Međutim lako se može desiti da van grejne sezone računi budu (znatno!) viši od uobičajenih jer se snaga naplaćuje tokom cele godine. Dovoljno je da budu uključeni veliki i mali bojler i pećnica pa da snaga skoči, a to se iskaže na konačnom mesečnom računu.
Odluku o ugradnji merne grupe u domaćinstvu ne bi trebalo donositi ishitreno. Morao bi se posmatrati život porodice tokom cele godine da bi se zaključilo da li je to isplativije u odnosu na klasično, jednostavno merenje.

O „ravnim stopalima“ – reč stručnjaka

Preuzeto sa fb.
Светлана Стојковић поделила је објаву корисника Prim. dr sc. Ljubomir Georgijevic.
Prim. dr sc. Ljubomir Georgijevic
Na dečijem odeljenju „Instituta Banjica“ radio sam ceo svoj radni vek, a načelnik dečijeg odeljenja koje je imalo kapacitet od 126 postelja bio sam preko dvadeset godina. Učinio sam veliki broj operacija na dečijim stopalima zbog kongenitalnih anomalija ali i stečenih deformiteta. Kao dokazani stručnjak, moram da reagujem na skorašnje tekstove objavljene u nekim novinama o navodnoj neškodljivosti cipelica za malu decu.
Dete se rađa sa stopalom koje sa plantarne strane (tabanske) ima debeo masni sloj, a što na prvim pregledima neki nesikusni pedijatri proglašavaju ravnim stopalima. Takva konfiguracija dečijeg stopala je najnormalnija, jer je masni sloj ispod kože predviđen da štiti dublje slojeve od moguće povrede u najranijem periodu nakon prohodavanja pa sve do četvrte godine života. U tom životnom periodu dete će stati bosom nogom na svaki predmet na podlozi jer nema životnog iskustva. Iskustvo stiče polako i sa četiri godine jasno razlikuje opasne predmete na podlozi. U prvim danima po prohodavanju staće i na staklo i svaki drugi predmet koji će ga povrediti, ali ubod će povrediti kožu a završiće se u masnom tkivu, bez povređivanja dubljih slojeva, ali će ujedno biti i novo životno iskustvo. Cipele sa „lepo izvajanim uloškom“ raznih proizvođača govore o njihovom „naporu“ da učine vašem detetu nekakvu pogodnost. Zbog toga su cene cipela za bebe i malu decu kao da su broj 56. U stvari svaki uložak upropašćuje dečije stopalo. ZAŠTO? Na plantarnoj strani stopala nalaze se u dva sloja, po osam mišića, koji isključivo služe da održavaju uzdužni svod stopala i prednji poprečni svod. Sloj masnog tkiva u prve četiri godine štiti od povreda osim plantarne fascije i tu grupu mišica i prateće krvne sudove i nerve. Zbog svoje mase „prikrivaju“ formu svodova i to zavarava pedijatre. Zato se lako odlučuju da proglase „ravna sopala“. Kada u obuću smestimo uložak,vršimo pritisak na koštane strukture stopala izazivajući prividno konfiguraciju svoda.Kada bi dete moglo da vam saopšti tog trenutka kada mu prvi put obujete cipelu sa uloškom reklo bi Vam „da ima osećaj kao da ima kamen u cipeli“. Takvim “anatomskim” cipelicama u potpunosti isključujemeo funkciju plantarne muskulature (već pomenuta dva sloja po osam mišića) i kada ta muskulatura koje je u potpunosti isklljučena iz funkcije atrofira i izgubi svaku funkciju i snagu da održi svodove u fiziološkom položaju stopalo se „sruši“ i tada stvarno postaje „ravno stopalo“. Da Vas dalje ne bih ubeđivao šta je dobro, a šta ne za stopalo vašeg deteta, idite u prvi razred osnovne škole i zamolite da se sva dece izuju. PORAZ! Skoro da nema deteta sa normalnom konfiguracijom stopala. Idite na ulicu i pronađite romsko dete/ciganče (bez namere da bilo koga vređam), koje hoda boso od maja do oktobra, sa ravnim stopalima, pa ponovo razmislite. Za dete su najbolje cipele koje imaju dobro pokriveno stopalo zaštićeno od vlage i hladnoće bez ikakvog uloška sa normalnom proporcionalnom petom prema veličini cipele, da dete ima utisak da hoda bosom nogom po ravnoj podlozi. U najranijem delu hoda kada je hod uglavnom po kući – isključivo koristiti štrikane nazuvke,koje proizvode bake. Pa u početku i za prvi izlazak u dvorište ili parkić, a još je bolje u toplim mesecima, da dete bude boso. Da se našalim, ali sam pomalo i ozbiljan, kada kažem da cipele treba kupiti kada dete stane na sred sobe i kaže „hoće li neko ovde i meni kupiti cipele“. Patike nisu potrebne dok dete ne počne da se bavi sportom, jer uglavnom sve patike imaju ugrađen uložak.
Prim.Dr.sc.Ljubomir Georgijević
Specijalista za ortopedsku hirurgiju i traumatologiju

„Svetski čovek“

Skorenovac je selo na jugu Banata, nedaleko od Dunava. 2002. je, prema popisu, imao oko 2000 stanovnika.
Kulič je selo na drugoj obali Dunava. Iste, 2002. imao je nešto više od 200 stanovnika. Mislim da je najmanje selo u okolini Smedereva.
Vazdušna udaljenost ova dva naselja je oko osam kilometara.
Pre Drugog svetskog rata se malo putovalo, mnogi, osim kada bi išli u vojsku, nikada nisu napuštali granice svog atara.
U selima su se večeri provodile uz petrolejku a često i uz improvizovano kandilo. Pričale su se priče, vodile rasprave a i „trgla“ poneka.
Skorenovac, naravno, nije bio nikakav izuzetak.
Rasprave koje su se vodile, još potpomognute „vatrenom vodom“, znale su da budu i prilično žustre. Kada bi ponestali dokazi, prelazilo se na omalovažavanje i(li) vređanje sagovornika. (Isto kao i danas!)
Opis ovog događaja sam, kao dete, u Skorenovcu čuo više puta.
Prilikom rasprave, pošto više nije znao kako da ubedi sagovornika da je u pravu, jedan od učesnika izbaci „najteži argument“:
„Ma šta se uopšte raspravljam s tobom? Ja sam za tebe svetski čovek!
Bio sam čak i u Kuliču!“

Iako nam učesnici nisu bili rođaci, u našoj se kući, za slične likove često koristio izraz: „Bio je čak i u Kuliču!“