Pošto osmeh?

Slatko sam se nasmejao Jasninom blogu:

Jasna

Izbrojah te dve autobuske stanice, stanem sa strane u osmatračku pozituru – ne vidim ni belu kuću, ni bilo kakvu oznaku da igde u okolini postoji pošta. Kao za pakost, u to prohladno prepodne, nigde žive duše, nemam koga da pitam. Izađem iz auta, uputim se preko puta u vulkanizersku radnju da pitam gde je ta bela kuća u kojoj se sadrži pošta.

Ljubazan majstor, zamazan od glave do pete, smeje se naglas i kaže:

– Evo, tu odma’ iza moje radnje.

Uočljivo, nema šta.

b Preuzeto sa Interneta.

Pod, do kraja nerazjašnjenim okolnostima, izgubim ličnu kartu i krenem u proceduru pribavljanja nove.

Naravno, prva destinacija – šalteruše u prvoj ispostavi MUP.

Uzmem potrebne obrasce, napišem izjavu, više u pretpostavkama, kako sam, gde, na koji način i kada izgubila taj dokument, dobijem usput uputstvo da idem u poštu koja je „dve autobuske stanice odavde, pa levo, uzbrdo, u jednoj beloj kući.“…

View original post 831 more words

Reči i dela …

Pita momak devojku: „Jesi li rekla tvojima da hoćemo da se uzmemo?“
– Jesam.
– I šta su rekli?
– Tata nije rekao ništa.
– A mama?
– Mama čeka da se tata izjasni, pa da bude protiv!

Dok sam radio, sami smo morali da nalazimo neka tehnička rešenja. Imali smo već poznatu grupu „mudraca“ koji bi, čim bi videli ponuđeno rešenje, povikali da to ne valja.
Kada je jedan od njih napao moje rešenje, hladno sam rekao: „Slažem se da ne valja! Daj tvoje rešenje – kakvo god bilo usvojiću ga.“
Naravno, svoje rešenje nije imao!

Primećujem istu pojavu na internetu. Postoji određena grupa kojoj ništa ne valja!
Ne valja hrana, ne valjaju građevine, ne valja što koristimo struju, tv, internet itd.
Po njima bi jedino ispravno bilo da živimo u pećinama i to od obrade zemlje – naravno ralom.

Da, tako bi trebalo drugi da žive. Oni sami bi se „žrtvovali“ pa i dalje koristili sve postojeće blagodeti savremene civilizacije!

FB je posebna priča. Ista osoba najpre piše sve najgore o osobama suprotnog pola (ili o svima – oba pola), a posle toga tuguje što je sama! Da li stvarno očekuje da će je neko takvu prihvatiti?
Nemam ništa protiv ako neka žena ima loše mišljenje o svim muškarcima. Njeno pravo. Ali onda treba i da ih se odrekne u životu.
Istovremeno misliti da su sve osobe suprotnog pola oličenje nečastivog, i hteti nekoga uza se – ne ide.

Strani jezici

U malom mestu, sede dvojica u kafanskoj bašti i ćakulaju.
Naiđe auto, zaustavi se i vozač nešto upita na engleskom. Pomenuta dvojica ga pogledaše, pogledaše se i međusobno i slegnuše ramenima pošto nisu razumeli šta čovek pita.
Čovek ponovi pitanje na nemačkom. Opet bledi pogledi i sleganje ramenima.
Nastavio je da pita na ruskom, francuskom i španskom, ali je rezultat uvek bio samo nemi pogled i sleganje ramenima.
Putnik, vidno razočaran, sede u kola i ode dalje.
Jedan od domaćih prokomentarisa: „Eto, govorim oduvek da treba učiti jezike.“
Drugi će na to: „Zašto???
Evo ovaj govori pet jezika – pa šta mu vredi?“

Čovek uvek stoji sam

Lovac na sunce

Masa lako kompas gubi,
Dovoljan je mali plam.
Bolje van okvira budi,
Čovek uvek stoji sam.

Nameću ti iste staze,
Štancovanje ne sme stati,
Da si k’o i drugi – paze,
Red se mora održati.

Zla mašina želi svakog
Da uvuče u svoj stroj,
Ne paziš li, završićeš
I ti kao šraf u njoj.

Sa svih strana laži niču,
Uporno ih seje šljam.
Ne veruj u svaku priču,
Do istine dođi sam.

Promišljanjem carstvo brani
Što u glavi zdravoj raste,
Istinom ga uvek hrani,
Ne slušaj zov rulje glasne.

Masa lako kompas gubi,
Dovoljan je mali plam.
Bolje van okvira budi,
Čovek uvek stoji sam.

A. Vojinović (2017)

View original post

Odjeci

Razgovaraju Englez, Francuz i Crnogorac.
Englez se pohvali: „Kad se popnem na Big Ben i uzviknem:
„Živela Engleska!“, dva sata celim Londonom odzvanja: „Živela Engleska, živela Engleska…““
Francuz odmah prihvati:: „A kad se ja popnem na Ajfelovu kulu i uzviknem: „Živela Francuska!“, celim Parizom dva dana odjekuje: „Živela Francuska, živela Francuska…““
Crnogorac će na to: „Kada sa Lovćena uzviknem:
„Crnogorci, ‘oćemo li raditi?“ – mesec dana, celom Crnom Gorom odjekuje: „Ne lupaj Milutine, ne lupaj Milutine…““

Narod je, narod je, … narod

Mnogo je mišljenja – izreka o narodu. Počev od mišljenja da je narod Bog („Glas naroda, glas Boga. – Vox populi, vox Dei..“) pa do mišljenja da je narod stoka („Pučina je jedna stoka grdna” – P. P. Njegoš).
Istina je, kao i obično, negde između. Da li bliže jednom ili drugom svako mora sam da prosudi.
Čim neki stvarni ili nametnuti autoritet kaže „bu“, odjednom „pučina“ počne da viče „buuuuuuuuuuuu“. To se kasnije proteže bez kraja i konca, često bez ikakve mogućnosti da se zaustavi.
Primer: neko je, nekada, rekao da su Crnogorci lenji. Kao i svako preterano uopštavanje, samo po sebi ne može biti tačno. Nema značaja – ostade ocena da živi do dana današnjega. Nisam Crnogorac ali lično poznajem neke kojima prosečan Japanac, po vrednoći, ni do kolena nije! Šalio sam se na njihov račun, tvrdeći da će „pravi“ Crnogorci da ih se odreknu jer ne prestaju da rade.
Sličnih zabluda ima mnogo. Neke su, kao već pomenuta, u suštini bezazlene, a neke, iako tako ne izgledaju, moglo bi se reći, opasne. Opasne na različite načine. Neke doslovce a neke posredno.
Posredno su opasne zablude, recimo one na osnovu kojih političari skupljaju poene a suštinski niti šta stvarno rade, niti ih obećanja, vezana za te zablude, išta obavezuju.
Jedna od takvih, posredno opasnih, zabluda, koje doprinose održavanju vlastodržaca jeste o selima i o „oživljavanju sela“. Lepa priča, svi je vole, političari obećavaju. Ima li u tome istine i da li je uopšte moguće?
Neki je stanovnik grada, verovatno nezadovoljan, rekao da je u selu mnogo lepše nego u gradu.
Naravno, nije mu padalo napamet da se preseli u selo. Ostao je u gradu i nastavio da hvali selo. Odjednom su, i oni rođeni u gradu, i oni koji su se iz sela preselili u grad, počeli da kukaju kao je u selu lepo a njima u gradu loše i teško. I opet se niko ne seti da se jednostavno preseli umesto da kuka.
Nisam baš sasvim u pravu!
Nađe se poneko da stvarno napusti grad i ode u selo. Odmah se tu stvore novinari i tv kamere opevajući taj „veličanstveni“ korak novopečenog seljanina. Niko ne pominje da su, u isto vreme, tražeći svoje „mesto pod suncem“, stotine napustili to i takvo selo, i otišli u grad.
Političari koji skupljaju jeftine političke poene pričajući bajke o „oživljavanju sela“, jednako bi uspešno mogli da vrate Dunav u Švarcvald. Što bi narod rekao: „Malo sutra!“
Ne znam kada je i kako nastalo takvo mišljenje o selu. Možda još u vreme kada je Emil Zola ulicu Pariza opisao kao kloaku. Možda u vreme kada je London bio čuven po večitoj magli.
Neko mi se može usprotiviti navodeći aerozagađenje u gradovima. I da bi mu bilo lakše, izvadiće cigaretu i zapaliti. Što bi mi, Lale, rekli: „Ta nemojte mi kas’ti.“
Istorijski gledano, ne tako davno, u vreme koga se i ja sećam, poljoprivredom se bavilo preko 80% stanovništva. Uglavnom se radilo ručno i trebalo je mnogo radne snage. Danas je već moguće da traktor sam, bez traktoriste, vođen savremenom tehnikom, izore njivu i vrati se u hangar. Zašto bi onda neko sedeo u selu?
Stanovništvo države koje se bavi poljoprivredom, u procentima čini jednocifren broj. Ko onda da naseli ta sela? Oni koji će putovati u grad na posao? Da li da ponovim? „Ta nemojte mi kas’ti.“
Stanovništvo se, u celom svetu, seli iz sela u gradove. Tom ćemo se procesu prilagoditi, ili mudro i blagovremeno, ili glupo i kasno.
Poznajući naše vodeće političare i narod, mudrost mi ne deluje kao izvesnost.