Zračenja i prevaranti

U vrtlogu raznih dešavanja sa koronom, vakcinama, Ukrajinom, isčekivanju zime i grejanja, gotovo je zaboravljena tema: „štetna zračenja“. Ovo je zatišje dobro došlo prevarantima da razvijaju svoj nemoralni posao.

Kada bi se pojavio neko i rekao: „Ulice su pune Marsovaca ali ih samo ja vidim. Prodaću vam zaštitu od njih, koju samo ja znam da pravim.“, masovni odgovor bi bio: „Tebi je mesto u „Lazi*“ ili u Zabeli*.“ Niko se ne bi uhvatio za novčanik!

Ali, kada isti Taj, kaže: „Postoji opasno zračenje koje samo ja poznajem i samo ja znam da ga merim, pa ću vam prodati priveske ili pločice za zaštitu od tog zračenja.“ narod se masovno hvata za novčanike. Valjalo bi ponovo pomenuti „Lazu“.

Naučne su novine, i pronalasci, oduvek postojali i uvek će ih biti. Pronalazač onda opiše šta je merio i čime. Ako je zaista u pitanju novina, svi koji ponove njegov postupak treba da dobiju približno isti rezultat.

Kada je u pitanju nešto što niko ne može ponoviti, sasvim je sigurno prevara!

Svaki svršeni osnovac, ako nije bežao sa časova, zna da se zračenja mogu uporediti sa kišom. Može li se neko zaštititi od kiše nekim priveskom ili pločicom??? Teško! Kako se onda priveskom ili pločicom može zaštititi od bilo kakvog zračenja?

Prevaranti zloupotrebljavaju činjenicu da skoro svi savremeni uređaji međusobno komuniciraju putem nekakvog zračenja. Jedino prećutkuju istinu da je snaga svih tih zračenja zanemarljiva, često manja od prirodnih zračenja, od i sa, Zemlje kojima smo izloženi celog svog veka.

Hrvatska je tv „Nova“, 23. maja 2013. emitovala odličan prilog na ovu temu. Izvesno je vreme bio dostupan i YT. Prevarantski je lobi, očigledno, suviše jak i uticajan, pa je prilog skinut sa YT.

Sadržina je veoma jasna. Čoveku je dolazio predstavnik prevarantske firme, „pronašao“ loša mesta, „izložena zračenju“, i ponudio zaštitnike. Sasvim slučajno, ne znajući jedan za drugog, dolazi i drugi predstavnik iste firme ali je njegov „nalaz“ sasvim drukčiji!

Čovek je upoznao tv „Nova“, zajedno su postavili skrivene kamere i, na sve strane, „zaštitnike“ od zračenja. Pozvali su istu firmu. Njihov je čovek „utvrdio“ da „postoji zračenje“ uprkos svim „zaštitnicima“! Kada su mu pokazali „zaštitnike“ nije imao objašnjenje – samo se pokupio i nestao!

Svako oduvek ima pravo na sopstveno mišljenje i raspolaganje sopstvenim novcem. Ipak preporučujem da ovim prevarantima ne date ni jednu jedinu paru! Bolje kupite deci čokoladu – makar i tuđoj.

* Za one koji ne žive u Srbiji: „Dr. Laza Lazarević“ je psihijatrijska ustanova a Zabela – zatvor.

Ukrajina – „fil“  u tuđem loncu

Dešavanje u Ukrajini nas je sve pretvorilo u „fil“: „anglofil“, „germanofil“, „rusofil“, možda i „kinofil“ – svakako „fil“ u tuđem loncu.

Čim se mišljenje ne slaže sa nečijim, sagovornik dobija etiketu „fil“-a. Taj neko, naravno, sebe ne prihvata kao „fil“-a nego kao demokratu.

Svi za sebe tvrde da su demokrate. Svaki je demokrata zagovornik ravnopravnosti, ljudskih prava, slobode pojedinca, prava na sopstveno mišljenje i javno izražavanje tog mišljenja, i sve ostale demokratske slobode. Protiv su svake vrste diktature i diktata bilo koje vrste. Svaki režim koji ne poštuje sve demokratske tekovine proglašava se diktaturom – što na neki način i jeste tačno.

Kao i uvek najglasniji i najbučniji su oni koji imaju najviše para. Na državnom nivou to su oni koji imaju najjače ekonomije, znači zapadna grupa država. („Koliko para – toliko muzike!“)

Ta grupa sada svesrdno podržava „teritorijalnu celovitost“ Ukrajine. „Teritorijalnu celovitost“ Srbije ne podržavaju jer je Veliki Funjar rekao da je to ravnopravno i demokratski! Štaviše, nekadašnji je ambasador „uzorne demokratske države“ u intervjuu „NIN-u“ rekao: „Kosovo nije presedan.“ Nameće se pitanje: zašto? Zato što tako kaže Svetsko Ministarstvo Istine! Džordž Orvel je pogrešno predvideo Ministarstvo Istine za svaku državu. Ministarstvo Istine je samo jedno za ceo svet, i potčinjeno je direktno Velikom Funjaru. I to je ravnopravno i demokratski?!

O nekom „ugrožavanju“ „Albanaca“ na Kosovu ne treba meni pričati. Bio sam tamo 1981. i sve sam video svojim očima! Štaviše, sada „oslobođeni“ Albanci i sami kažu da im je ranije bilo bolje! Od Srba se nisu plašili ali od sadašnjih „oslobodilaca“ se itekako plaše! Svi na Kosovu koji su živeli, i žive, samo od svog poštenog rada slažu se da je „samostalna država Kosovo“ usrećila samo mafiju!

Da li bi čak i najzagriženiji „rusofili“ radije otišli na zapad nego u Rusiju? Da, svakako!

Svaki čovek radi za platu. Logično da ide tamo gde je plata veća. To ne znači da će tog poslodavca proglasiti za sveca koji uvek radi pošteno i govori istinu. Znači samo da mu taj poslodavac bolje plaća iako je možda pokvaren do srži. Uostalom, ko je na tom istom zapadu najbolje plaćen?

U prvi mah bi čovek pomislio neki pronalazač ili stvaralac bilo koje vrste. Greška!

Najbolje su plate u reklamnim agencijama! Šta su stvarno reklamne agencije? Fabrike laži! Ko god malo razmisli, složiće se da najveće laži nisu neistine nego delimične istine. Upravo se te delimične istine i proizvode u reklamnim agencijama. Sve i da imaju najmanje plate, plaćeni su suviše upravo zbog svog proizvoda!

Zapad sebe proglašava uzorom demokratije i svih mogućih sloboda, naročito slobode govora. Sloboda govora je tamo zaista neograničena, sve dok čovek govori ono što je vlasti po volji. U suprotnom, bez obzira što je govor istinit, vlast će, naravno, nevidljivim polugama, nahuškati masu na nepoželjnog govornika. Ako je u pitanju stranac biće vraćen u svoju državu „do zalaska sunca“ – što se desilo našoj novinarki u jednoj od tih „kolevki demokratije“. U drugoj je cela porodica morala pod hitno da se iseli zbog istinite primedbe na fejsbuku jer nije bila u skladu sa horom papagaja. Vlast „uzorne demokratije“ nije mogla (čitaj nije htela!) da im garantuje bezbednost!

Nimalo me ne bi iznenadilo ako „uzori demokratije“ i „slobode izražavanje“ imaju toliko dugu ruku da ovaj tekst, a možda i ceo moj blog, nestane sa interneta.

Demokratija je „volja naroda“ – tj. većine. Nešto ne verujem da većina u bilo kojoj državi želi takvu demokratiju u kojoj je lako kupiti više oružja nego što ima sva vojska manje države. Onda „srećnik“ koji je iskoristio tu lakoću, puca u nedužne ljude oko sebe jer ne zna šta da radi od „silne sreće“ što živi u tako dobroj državi.

Čak i takva, „bezgranična demokratija“ ima neke granice. Naime, izvan granica „uzora demokratije“ njeni građani moraju imati poseban tretman! Ma šta uradili izvan svojih „demokratskih“ granica, uključujući i najteža krivična dela, oni ne podležu zakonu i sudu države u kojoj su krivično delo izveli! Vraćaju se u svoju „demokratsku državu“ i samo ona može da ih izvede pred sud.

U nedalekoj je Italiji, pilot „demokratske države“, avionom, namerno pokidao žičaru. Rezultat veliki broj poginulih i ranjenih putnika. Vraćen je u svoju „demokratiju“. Zaista je izveden i pred sud. Naravno, kao i svaki űbermensch, oslobođen je svake odgovornosti. Zaboga, pa dete se samo igralo. Uostalom, u žičari nije bilo ni jednog putnika iz njegove „demokratske“ države. Za ostale, ko još mari u „kolevci demokratije“?

„Demokratske vrednosti“ koje se rode u „kolevci demokratije“ na razne se načine nameću svim ostalim državama. Tako smo dobili gomile legalizovanih ubica – antivaksera, legalizovane su i priznaju se diplome raznih kvaziuniverziteta, kučići su, pred zakonom, postali važniji od ljudi. Da bi demokratija bila potpuna, već i po važećim zakonima, muškarac može biti kažnjen ako nepoznatoj ženi kaže: „Dobar dan!“, jer je to polno uznemiravanje. Insistiranje na raznolikosti je takvo da izaziva odbojnost. Pitanje je dana kada će se legalizovati droge. Sve u duhu demokratije!

Uopšte se, svim državama, nameće tolika unutrašnja „demokratija“ da je pitanje dana kada će neki, rastrzani takvom „demokratijom“ u svakodnevnom životu, početi da pucaju na nepoznate osobe kao što je, moglo bi se reći, uobičajeno, u „kolevci demokratije“. Pokuša li vlast da ne uvede neku od tih kvazisloboda, odmah biva proglašena za diktatorsku.

Kada su u pitanju odnosi među državama, „demokratija“ izgleda drukčije. Presudno je ono što kaže Veliki Funjar Države br. 1. Kada On kaže: „Ovo je demokratija!“ – onda je to demokratija. Kada kaže: „To je terorizam!“ – onda je to terorizam!

Pokuša li neko da se usprotivi, ubeđivaće ga, ako je mali, bombama a ako je veći, sankcijama. Jeste li imali u školi nekog siledžiju koji je kinjio sve slabije od sebe a pred jačima je bio manji od makovog zrna?

Veliki Funjar je rekao: „Ima da uvedete sankcije! Jeste da ćete vi imati štetu, ali ću ja imati korist.“

„Carska se ne poriče!“

Ipak je najveća greška ako pokušamo da nosimo tuđe cipele. Čak i ako su već razgažene, neće nam odgovarati! „Kolevka demokratije“ upravo na to hoće da nas prinudi! Da u svakoj državi vlada unutrašnja demokratija (bar u nekoj meri) ali se cela država i njena vlast moraju ponašati kako kaže Veliki Funjar! Bespogovorno izvršavanje naredbi Velikog Funjara, po njihovim merilima, nije diktatura – to je demokratija!

Da li ćemo, unutar države, uvek naći najbolje ili bar samo dobro rešenje? Sasvim sigurno ne! Ima i biće tu greški i nepravdi i previše.

Svejedno bih svakako želeo da na međunarodnom nivou ne postoji samo jedna jedina sila koja odlučuje o svemu.

Ne, ne želim da budem „fil“ ni u svom, ni u tuđem loncu. Samo želim da niko spolja ne diktira kako ćemo unutar države organizovati život. Jedina je mogućnost da se to ostvari jeste da postoji više jakih, sličnih po snazi, koji će pružati primer a ne izdavati naredbe.

Koja je razlika između neznalica i teoretičara zavere?

Autor je korisnik FB koji piše pod nazivom „Balkan Komuna – znanje & mudrost“

Neznalice imaju šansu da nauče kad – tad to što ne znaju jer se ne opiru saznavanju. Tragaju za nedostajućim znanjem i usvajaju ga. Svako od nas je neznalica o nečemu ali uz odgovarajući trud nije teško stići do nivoa eksperta u oblasti za koju se interesuje.

Teoretičari zavere neće nikada ništa naučiti jer oni imaju mišljenje o stvarima koje se opire bilo kakvom saznavanju ili proveri. Ono što je strašno je činjenica da to uopšte nije njihovo mišljenje. Oni su ga samo usvojili jer ne poseduju dovoljnu dozu ni znanja ni kritičkog mišljenja da bi mogli da procene istinitost toga što su čuli. Dovoljno je da im se to mišljenje dopada i oni će ga usvojiti i braniti do smrti. Što je to mišljenje netačnije time će se žešće opirati dokazima bilo kakve vrste.

Na ovom postu imamo više sjajnih primera teoretičara zavere, od onih koji šalju dokaze koji govore protiv njihovih stavova do onih koji nemaju pojma šta šalju ali znaju da se to šalje u ovakvim ituacijama. Negde u sredini su oni koji samo izražavaju svoje mišljenje bez ikakvog pokušaja da svoje mišljenje dokumentuju.

Svi su došli da kažu da nisu teoretičari zavere ne shvatajući da sam čin njihovog dolaska i komentarisanja u tom smislu čvrsto potvrđuje da jesu teoretičari zavere, ujedno se vređajući što ih neko tako zove.

Jedan od sigurnih znakova koji dodatno potvrđuje da je neko teoretičar zavere je jezik komunikacije koji koristi. Psovke i vređanje su najnormalniji sastojak njihovog govora odražavajući njihovu netrpeljivost prema nekome ko se usuđuje da preispituje njihove stavove i traži dokaze za njih. To ne podnose ali ih to i otkriva.

Demokratija – da li je uopšte moguća?

Demokratija je „vladavina naroda“ ili tačnije, sprovođenje volje naroda.

Da li je to uopšte moguće?

Nedavno sam bio na svadbi.

Bila je okupljena rodbina. Mnogi se godinama nisu videli. Očekivali su da će moći i da popričaju.

Nade su se potpuno izjalovile. Sala je bila u polumraku, a muzika toliko bučna da se tavanica tresla.

Tako je svuda već decenijama – oko pola veka, samo što ja pamtim.

S kim bilo da sam razgovarao u tom periodu, niko, ali baš niko, nikada nije rekao: „Baš uživam u ovoj, gromoglasnoj, muzici!“ Naprotiv, svi su priželjkivali da bude tiša.

Ponavljam: niko za pola veka nikada nije rekao da uživa u tolikoj buci!

Zaključujem da narod jednoglasno (ili blizu toga!) ne želi toliku buku na bilo kakvoj zabavi.

Uprkos tome, buka je na svakom okupljanju gromoglasna.

Ne bi li bilo logično, kada je već nesporno da narod nešto ne želi, da to tako i bude?

Da, bilo bi – ali nije!

Zaključujem da jednoglasna volja naroda, čak i u ovako bezazlenom slučaju ne znači ništa!

U ime tog istog naroda, odluke donosi – po svojoj volji – neko drugi, ko, na neki način, vuče konce iza kulisa. To može menjati samo neko sličan kada preuzme te konce ako je njegova volja drukčija od volje prethodnika.

Slično je sa modom u raznim oblastima. Iz nekog „centra mode“ diktira se moda za ceo svet. Koliko tek tu ludih ideja ima poznato je svima. Uprkos tome, taj diktat narod prihvata i sledi ga.

Vernici bi rekli: „O Bože, da li te ima?!“

Tako sve priče o demokratiji kao nekoj volji naroda padaju u vodu.

Volju naroda, nažalost, niko ne poštuje i ne znači baš ništa!

ŽIVETI U ŠUMSKOJ KUĆICI

.

Kako nastaje moda?

Poznata ličnost obuje dve raznobojne čarape. Uskoro će svi pomodari nositi dve raznobojne čarape!

Da li je to pametno ili glupo – koga briga! Čim je to uradila ta ličnost prihvata se kao odlično i pametno.

Zanimljivo je da među pomodarima u nekoj oblasti ima osoba koje su u drugoj oblasti izuzetno poznati i cenjeni stručnjaci.

Verovatno je neki poznati stanovnik grada, čiji se stan meri arima a možda i hektarima, izjavio kako je lepo živeti u nekoj bestragiji. To je romantično.

Odmah su tu „romantiku“ prihvatili pomodari i neprekidno hvale takav život.

Povremeno se i na fb pojavi slika kućice u nekoj nedođiji, najčešće šumi, praćena pitanjem: „Da li biste živeli ovde?“

Pomodari skoro da padaju u trans kada ugledaju takvo pitanje. U modi je odgovoriti: „Da!“, „Naravno!“, „Svakako!“ ili nešto slično.

Imam utisak da takvi smatraju da će, kud god da krenu, sav (gradski!) komfor krenuti sa njima.

Malo ko od njih i sluti šta znači živeti u nekoj zabiti, daleko od civilizacije.

Pokušaću da opišem kako bi izgledao jedan dan tako „romantičnog“ života.

Odmah posle ustajanja valja očistiti peć i izbaciti sav pepeo i šljaku od prethodnog dana. Sav otpad od loženja valja odneti na određeno mesto izvan kuće – bez obzira kakvo je vreme! Ovo je posebno „zabavno“ tokom zime kada je napolju mraz, još ako duva i vetar – nezaboravno!

Sada valja naložiti vatru. Koliko bi pomodara znalo da je naloži?

Tokom dana treba uneti dovoljno drva za sutrašnji dan, i dovoljno sitno nacepanih, za potpalu. Sve to valja pripremiti ili tokom jeseni za celu zimu, ili danas za sutra.

Bez frižidera namirnice ne mogu dugo da stoje. Ili se moraju nabavljati više puta nedeljno iz nekog obližnjeg (verovatno kilometrima udaljenog) naselja ili ih uzgajati sam. Sve i da je na raspolaganju dovoljna obradiva površina, koliko bi pomodara znalo da uzgaja sve što im treba?

Odnekud treba doneti vodu. I za piće i za kuvanje i za pranje. Iskorišćenu vodu posle pranja i kupanja treba izbaciti – opet na određeno mesto.

Bar jedan obrok dnevno treba da je kuvan. Mora se kuvati svaki dan i samo za taj dan. Malo koje jelo može bez frižidera da bude upotrebljivo i sutradan.

Hleb se mora donositi iz pomenutog naselja ili mesiti na licu mesta. Koliko bi „ljubitelja divljine“ znalo da umesi hleb?

Sve je ovo samo deo „čarolije“ „romantičnog življenja“.

Lepo je narod rekao:

„Sedi ’di si, jer kak’i si – ni za ’di si nisi!“

Jaka žena – šta je to stvarno?

Često se može videti naslov: „Muškarci se boje jakih žena“. Za njim slede žalopojke žena koje su same a sebe smatraju „jakim“.

Niko ne nudi objašnjenje šta znači „jaka žena“.

Slučajno poznajem mladu damu koja možda sebe svrstava u kategoriju „jakih“.

Ako se gleda karijera i materijalni uspeh, ona to svakako jeste. Bila je dobar student i uspešan stručnjak.

Kratko je vreme bila u braku. Kada su se razveli od muža nije uzela baš ništa! Samo svoju tašnicu i otišla je iz njegove kuće. Decu nisu imali. Otišla je u inostranstvo jer je u to vreme ta država tražila takve stručnjake.

Sasvim sama, isključivo zahvaljujući svojim sposobnostima i vrednom radu, zaradila je dovoljno da živi pristojno i kupi stan gotovinom.

Trenutno ima veoma zavidan standard. Zahvaljujući svom poslu dosta putuje i često dolazi kući.

Na prvi pogled, veoma uspešna i „jaka“.

Uprkos svemu tome, živi sasvim sama. Siguran sam da, od kako se razvela, nije imala nikakvog partnera.

Da li je tačno da je se muškarci plaše?

Možda!

Naime, karakter i razmišljanja te mlade dame su takvi da ne bih želeo da s njom provedem ni samo jedno popodne! O danima, mesecima ili godinama da i ne govorim.

Upravo je oličenje poznate priče o dve devojke od kojih se jedna žali drugoj: „Zamisli molim te, moj dečko ne veruje da postoje Raj i Pakao!“

Prijateljica joj odgovori: „Za Raj ne znam, ali da pakao postoji, uveriće se kada se budete uzeli.“

Njena samoća nema nikakve veze sa bilo kakvom „jačinom“ ili „snagom“. Vezana je isključivo za njen nepodnošljivi karakter.

„Krštenje“

Doselio se u malo južnobanatsko selo novi žitelj. Po govoru bi veoma uverljivo zamenio Đošu iz poznate tv serije. Verovatno mu nije posebno teško palo prihvatanje lokalnog običaja da se, u letnje vreme, svi koji nisu zauzeti sezonskim radovima, okupe ispred lokalne „biblioteke“ gde se najviše „čita“ zoologija („Lav“ i „Jelen“).

Starosedeoci, naravno, kad god im se ukaže prilika, podvlače kako su oni „prave Lale“! Da ne bi to stalno slušao, novopečeni meštanin, obrati se upravo seoskom šeretu: „Pa šta hoćeš – i ja sam Lala! Živim ovde!“

Ovaj to jedva dočeka i smesta odgovori: «Naravno! Ti jesi Lala ali sa govornom manom!» Čovek bi kršten i bez svete vodice!

Vest o „krštenju“ se brzo pročula i sada, u selu, mnogi ne znaju kako se on stvarno zove, ali svi znaju za „Lalu sa govornom manom“.

„Rođeni“ Smederevci i ostali …

Davne 1991. uputio sam uredniku kontakt programa lokalne radiostanice sledeći tekst:

„Poštovani gospodine Pešiću

Prvi slušalac koji se javio u 91. «Vremenskoj prognozi» optužio Vas je da niste rođeni Smederevac. Sledi zaključak da on to jeste, i da je zbog toga nešto izuzetno!

Pošto nisam rođeni Smederevac a ni štošta drugo, razmišljam o tim i takvim Smederevcima. Naročito napominjem, ne o svim, nego baš o takvim Smederevcima. Takva se optužba može često čuti prilikom svakodnevnih razgovora. Pojmovi dobar ili rđav čovek postaju beznačajni u odnosu na «biti Smederevac» ili «ne biti Smederevac».

«Vremenska prognoza» i slične otvorene emisije samo obelodanjuju ovu pojavu poput velikog prozora koji propušta mnogo svetla u prostoriju pa se može videti sve čega u njoj ima. Nisam za navlačenje zavesa! Naprotiv! Samo problem koji se sagleda može i da se reši.

Verujem da većina ostalih Smederevaca to ne smatra vrednim razmišljanja. Ne bi ni bilo da nije u pitanju klica iz koje sutra može da se pojavi «ti nisi Srbin» ili «ti nisi pravoslavac» ili «ti nisi belac». Iskustvo pokazuje da iz malog žira izraste veliki hrast i da sve počinje od, naizgled, sitnice.

Za pomenutog slušaoca «biti Smederevac» očigledno ima rang fakulteta ili magistrature a možda i doktorata nauka! Iz njegovih usta «biti Smederevac» zvuči, odprilike, kao «biti arijevac», «biti naročitog kova» ili nešto slično, već poznato odnekud.

Njemu ne treba ni stručnost ni nauka! Samim tim nije potrebno ni da uradi bilo šta čime bi dokazao svoju veličinu! Štaviše nije potrebno ni da radi uopšte! On je Smederevac po zanimanju! Podrazumeva se da takva osoba može imati samo izuzetne osobine.

Kako su slični postojali i ranije opisani su i u literaturi. Pošto moja malenkost ne bi smela da opisuje takvu ličnost citiraću Lihtenbegov opis iz dela «Veliki duh»:

«On je u sebi sjedinio osobine najvećih ljudi: glavu je držao koso kao Aleksandar; uvek je morao da se čupka po kosi kao Cezar; pio je kafu kao Lajbnic; kada bi se jednom udobno zavalio u svoju naslonjaču zaboravio bi na jelo i piće kao Njutn, bilo je takođe potrebno i buditi ga. Svoju je periku nosio kao dr. Džonson a jedno dugme na pantalonama mu je uvek bilo otkopčano kao u Servantesa.» Kraj citata. Ovako dobrom opisu nikakav komentar nije potreban.

Srdačan pozdrav.“

Naplata iako je potrošnja nula – zašto?

Na internetu  se povremeno pojavi slika računa za struju koji prikazuje utrošak od nula kilovatčasova a ipak neki iznos za plaćanje. (Trenutno oko 700 din.) Zanimljivo je da je ista situacija i kod računa za fiksni telefon, čak je i iznos za plaćanje kada je broj impulsa nula, sličan – ali za to niko nikada nije postavio pitanje!

Pisao sam ranije kako (bi) treba(lo) obrazovati cenu električne energije. Tekst je prilično opširan i, verovatno, mnogima nezanimljiv. Takođe sam pisao i o uređajima za merenje električne energije. Možda ni to nije svakome zanimljivo. Zato ću pokušati ovde da objasnim samo ovu fiksnu stavku u računu koja ne zavisi od potrošnje.

Roba se potrošačima može isporučivati na dva načina:

– ili putem prodavnice koja se, ako nema dovoljno prometa gasi, i najčešće radi samo jedan deo dana,

– ili dostavljanjem do mesta potrošnje gde mora biti raspoloživa neprekidno 24 časa, svih sedam dana u nedelji. To je slučaj zemnog gasa (ne propan – butana!), fiksne pa i mobilne telefonije, vodovoda i struje.

Isporučioci ove robe moraju imati odgovarajuća postrojenja i mrežu, i održavati ih – nezavisno od toga da li neko od potrošača zaista i koristi njihove usluge ili ne. Sama činjenica da do nečijeg objekta postoji dovod za isporuku te robe, podrazumeva da se taj dovod mora održavati a to održavanje ima cenu! (Pri tome dovod nije samo deo ispred objekta nego sve od izvora robe – gasne stanice, tel. centrale, pumpe za vodu ili elektrane – do objekta gde se ta roba troši.)

Deo troškova koji je stalan i ne zavisi od potrošnje ovakve robe, naplaćuje se kao fiksni iznos, čak i ako je potrošnja nula.

Neko će reći: zar nije moguće stalne troškove podeliti sa ukupnom potrošnjom i dobiti prosečni iznos koji će se uračunavati u jediničnu cenu robe?

Jeste, moguće je!

Pre nego što se primeni takav postupak treba znati prostu ekonomsku zakonitost: svako uprosečavanje uvek ide na štetu sirotinje!

Kako izgleda uprosečavanje najjednostavnije je ilustrovati na primeru železnice:

Poznato je da su na železnici karte za brze i ekspresne vozove znatno skuplje nego za lokalne, putničke. Kada bi neko uprosečio sve cene da po kilometru budu iste, najveću bi korist i pojeftinjenje, imali putnici ekspresnih i brzih vozova a za sirotinju koja putuje lokalnim vozovima karte bi poskupele.

Prema tome, povoljnije je (i pravednije!) posebno naplaćivati stalne a posebno promenljive troškove.

Starački dom: da ili ne?

 

Povremeno se pojave srceparajuće objave vezane za staračke domove. Uglavnom optužuju decu za nemar ako i pomisle da roditelje daju u dom.

Šta zaključujem iz takvih objava?

Verujem da su protiv domova neprilagođene ličnosti i/ili svađalice koje bi da upravljaju decom do kraja svog života. Pritom će ponosno izjavljivati kako su svoju decu izveli na put!

Ako si ih izveo na put, nije potrebno da upravljaš njima. Ako još treba da upravljaš njima – nisi ih izveo na put!

U smederevskom je domu bio korisnik koji se neprekidno žalio što nije sa sinom i snajom. Istovremeno je sam pričao da su se, dok su bili zajedno svakog dana svađali „na nož i krv“! Deluje li to nekome normalno?

Meni ne!

Bio sam u domu i bilo mi je ne samo dobro, nego odlično! Ne podnosim duvanski dim i došao sam u sukob sa pušačima jer su pušili po celom domu iako je to bilo zakonom formalno zabranjeno. Upravi je bilo lakše da stane na njihovu stranu.

Da nije bilo toga i sada bih bio tamo.

Bio sam u dvokrevetnoj sobi sa cimerom koji takođe nije bio svađalica i odlično smo se slagali!

U to vreme je moj sin gradio kuću na periferiji grada. Po pravilu sam posle doručka sedao u kola (držao sam ih u dvorištu doma) i išao na gradilište. Cimer je uzimao moj ručak, donosio ga u sobu i ostavljao u frižideru. Kada se vratim sa gradilišta ručao bih a zavisno od tog vremena, ponekad i večerao – kada posluže večeru.

Tu mi je bio računar, dom mi je omogućio (u to vreme novinu!) da koristim internet – imao sam sve!

Šta se tome može prigovoriti?

Sada živim potpuno odvojeno (i podaleko) od dece. Postao sam dosadan ponavljajući svima: „Ne budem li mogao iz bilo kog razloga da živim odvojeno, a ne budem li svestan da to uradim sam  – obavezno me dajte u dom! Neću da vam predstavljam teret!“

Može ko priznati ili ne: starci su samo teret – ma kolika da im je penzija!

Kada vidim pomenute srceparajuće objave odmah pomislim: „Koliko li ta osoba mora biti sebična i bezosećajna, čak i prema sopstvenoj deci, kada želi da ih sputava do kraja života?“

Da ste ikada videli srceparajuću objavu u kojoj se osuđuje roditelj koji ima kuću i zaseban stan (udaljen od kuće) u vlasništvu, a deca mu žive kao podstanari? Naravno, ne! Onima koji postavljaju pomenute srceparajuće objave ovo, očigledno, deluje normalno. Nekome možda i jeste? Meni, sasvim sigurno, nije!

Štaviše, ne smatram normalnim ni kada roditelj ima ogroman stambeni prostor a deca su, sa porodicom, nabijena u neku garsonjericu.

Sve je to pokazatelj bezobrazluka, bezosećajnosti i sebičnosti roditelja!

Ne opravdavam ni shvatanje da deca duguju brigu o roditeljima. Da li su deca rođena svojom voljom? Ne, nisu! Odakle onda dug?

Roditelj koji pominje dug podseća me na priču o kravi koja da 20 litara mleka a posle muže šutne kantu i prolije sve. Treba li se tako ponašati?

Da li kada umre, takav roditelj zaista očekuje da će njegovo dete pomisliti: „Žao mi je!“ ili će pomisliti: „Najzad!“

Mnogo se puta pokazalo da ljudski bezobrazluk, bezosećajnost i sebičnost, isto kao i glupost, nemaju granice!