Merenje električne energije i „merne grupe“

Ovo je odgovor na pitanje mlade dame, blogerke, koja se potpisuje sa „Jel’, čija si ti, mala?“, postavljeno na blogu „Šta je racionalna potrošnja električne energije?“.

Za razumevanje odgovora moraću da ponovim i detaljnije objasnim neke osobine električne energije. Napraviću poređenje sa prevozom, recimo prevozom putnika u autobusu.
Poznato je da se autobus trese i prilikom kretanja a i dok stoji, ako mu motor radi. Pomenuti potresi zahtevaju izvesnu energiju i ona se naravno dobija iz pogonskog goriva. Kada tih potresa ne bi bilo, za isti broj kilometara, autobus bi potrošio manje goriva.
Dakle: potrošnju goriva možemo podeliti na dva dela. Prvi deo se koristi isključivo za prelaženje puta a drugi za potrese. Deo koji se utroši za potrese zavisiće od konstrukcije samog autobusa i od osobina puta kojim se kreće. Jasno je da je potrošnja manja na ravnom asfaltu nego na putu punom rupčaga.
Ako bismo mogli posebno da merimo utrošak goriva za prelaženje puta a posebno za potrese, deo kojim prelazimo put možemo nazvati aktivnim ili radnim delom a deo utrošen za potrese, reaktivnim ili jalovim.
Nešto slično, posebno naglašavam, slično a ne isto, dešava se i u električnim kolima. Jedan deo energije izvršava upravo onaj posao koji na tom mestu očekujemo i to je aktivna ili radna energija. Drugi deo se troši na „potrese“ ili vibracije u samom kolu i to je reaktivna ili jalova energija.
Reaktivna je energija, kao i vibracije autobusa, nepoželjna i štetna. Ne samo što povećava potrošnju goriva nego i skraćuje vek uređaja, odnosno autobusa.
Ovo su sve bile sličnosti.
Postoji i suštinska razlika: kod autobusa se može izmeriti samo ukupna količina goriva. Koliki je deo iskorišćen za samo prelaženje puta a koliki za vibracije ne može se izmeriti.
Kod električne energije je obrnuto: ono što bi se moglo nazvati „ukupna“ potrošnja (stručno se zove „prividna“), do pojave elektronskih brojila (pre nekoliko godina!) nije se moglo meriti! Mogla se meriti samo aktivna energija ili reaktivna – svaka posebno i posebnim uređajem za merenje.
„Ukupna“ potrošnja se ne dobija prostim sabiranjem aktivne i reaktivne energije! Prikazuju se kao pravougli trougao, pa ako je aktivna 12 jedinica, reaktivna 5 jedinica, prividna („ukupna“) će biti 13 jedinica.

U pomenutom tekstu „Šta je racionalna potrošnja električne energije?“ objašnjen je značaj i uloga pojma „snaga“. Ovde ću samo dodati da se i tu može praviti poređenje sa prevozom: troškovi održavanja autobuske linije samo delimično zavise od broja prevezenih putnika. Više zavise od veličine tj. kapaciteta autobusa. Koliko putnika može autobus da preveze u jednoj turi slično je snazi u elektroenergetskom sistemu. Nije isto da li imate minibus za 15 putnika ili zglobni autobus za 200 putnika, ako je broj polazaka i broj prevezenih putnika isti.

Prema tome da bi se dobila prava slika o nečijem utrošku, treba meriti aktivnu energiju, reaktivnu energiju i snagu.

Prvi su kupci energiju koristili isključivo za osvetlenje. Kod klasičnih sijalica utrošak reaktivne energije je zanemarljiv, a snaga se, prema tadašnjim tehničkim mogućnostima, procenjivala brojem sijaličnih mesta. Zato su brojila merila samo aktivnu energiju.
Kada je elektrifikacija već uzela maha pokazalo se da tokom dana postoje periodi kada je opterećenje veoma malo. Bili su popodnevni časovi i noć. Da bi potrošače stimulisali da ravnomernije troše energiju, u tom periodu snižena je cena energije. Koristila su se brojila sa dva brojčanika u kombinaciji sa časovnikom. Zavisno od doba dana časovnik je uključivao jedan ili drugi brojčanik pa se znalo koliki je utrošak u vreme skuplje a koliki u vreme jeftinije tarife – tzv. dvotarifno brojilo. I danas ima mnogo dvotarifnih brojila kojima upravlja zaseban časovnik. Pri tome, jedan časovnik može „opsluživati“ više brojila. Savremena dvotarifna brojila imaju svako svoj časovnik u istom kućištu.

Znatnu količinu reaktivne energije troše uređaji u kojima se energija ne pretvara samo u toplotu, to su uglavnom motori – frižideri, klima uređaji, ventilatori ali i fluorescentna rasveta.
Kupcima koji su se kasnije pojavili kao veći potrošači, merena su oba vida energije, posebnim brojilima, kao i snaga. Uređaj, prigrađen brojilu, koji meri snagu naziva se maksigraf. Klasična merna grupa je imala tri odvojena elementa: dvotarifno brojilo aktivne energije sa prigrađenim uređajem za merenje snage – maksigrafom, dvotarifno brojilo reaktivne energije, i časovnik.
Savremeni merni uređaji sve to sadrže u istom kućištu.
Važno je napomenuti da maksigraf pokazuje prosečnu snagu ostvarenu za 15 minuta. Znači ako imate protočni bojler snage 15 kilovata, i dok se tuširate bude uključen pet minuta, sve vreme je u kupatilu uključena sijalica od 60 vati (0.060 kW) a ostalo je u kući isključeno, maksigraf će pokazati:

Isto tako treba znati da će maksigraf na kraju meseca pokazati najveću snagu preuzetu tokom meseca, bez obzira da li je njeno preuzimanje trajalo svega 15 minuta, 15 sati ili 15 (i više) dana.
Prema tome, merne grupe ustvari mere stvarni, nazovimo ga „ukupni“ utrošak električne energije, jer mere i aktivnu i reaktivnu energiju i najveću petnaestominutnu snagu.
Naravno, svaka od ovih izmerenih veličina ima svoju cenu koja se pojavljuje u konačnom mesečnom računu.
Bez merne grupe, kod domaćinstava i većine malih potrošača, meri se samo aktivna energija. U cenu jedinice te energije, prema nekom proseku, uračunati su i troškovi snage i reaktivne energije.

Kada se utrošak meri pomoću merne grupe, svaka od tih stavki se posebno meri i naplaćuje. Zato je jedinica aktivne energije (1 kWh) kod potrošača sa mernim grupama jeftinija nego kod potrošača sa klasičnim brojilom koje meri samo aktivnu energiju. Međutim stvarna cena energije, utrošene tokom meseca, obuhvata i posebne stavke za reaktivnu energiju i snagu. Tek zbir svih tih izdataka daje konačan iznos računa.

Pojedina domaćinstva se opredeljuju za merenje putem merne grupe. Tokom grejne sezone računi zaista mogu biti niži. Međutim lako se može desiti da van grejne sezone računi budu (znatno!) viši od uobičajenih jer se snaga naplaćuje tokom cele godine. Dovoljno je da budu uključeni veliki i mali bojler i pećnica pa da snaga skoči, a to se iskaže na konačnom mesečnom računu.
Odluku o ugradnji merne grupe u domaćinstvu ne bi trebalo donositi ishitreno. Morao bi se posmatrati život porodice tokom cele godine da bi se zaključilo da li je to isplativije u odnosu na klasično, jednostavno merenje.

O „ravnim stopalima“ – reč stručnjaka

Preuzeto sa fb.
Светлана Стојковић поделила је објаву корисника Prim. dr sc. Ljubomir Georgijevic.
Prim. dr sc. Ljubomir Georgijevic
Na dečijem odeljenju „Instituta Banjica“ radio sam ceo svoj radni vek, a načelnik dečijeg odeljenja koje je imalo kapacitet od 126 postelja bio sam preko dvadeset godina. Učinio sam veliki broj operacija na dečijim stopalima zbog kongenitalnih anomalija ali i stečenih deformiteta. Kao dokazani stručnjak, moram da reagujem na skorašnje tekstove objavljene u nekim novinama o navodnoj neškodljivosti cipelica za malu decu.
Dete se rađa sa stopalom koje sa plantarne strane (tabanske) ima debeo masni sloj, a što na prvim pregledima neki nesikusni pedijatri proglašavaju ravnim stopalima. Takva konfiguracija dečijeg stopala je najnormalnija, jer je masni sloj ispod kože predviđen da štiti dublje slojeve od moguće povrede u najranijem periodu nakon prohodavanja pa sve do četvrte godine života. U tom životnom periodu dete će stati bosom nogom na svaki predmet na podlozi jer nema životnog iskustva. Iskustvo stiče polako i sa četiri godine jasno razlikuje opasne predmete na podlozi. U prvim danima po prohodavanju staće i na staklo i svaki drugi predmet koji će ga povrediti, ali ubod će povrediti kožu a završiće se u masnom tkivu, bez povređivanja dubljih slojeva, ali će ujedno biti i novo životno iskustvo. Cipele sa „lepo izvajanim uloškom“ raznih proizvođača govore o njihovom „naporu“ da učine vašem detetu nekakvu pogodnost. Zbog toga su cene cipela za bebe i malu decu kao da su broj 56. U stvari svaki uložak upropašćuje dečije stopalo. ZAŠTO? Na plantarnoj strani stopala nalaze se u dva sloja, po osam mišića, koji isključivo služe da održavaju uzdužni svod stopala i prednji poprečni svod. Sloj masnog tkiva u prve četiri godine štiti od povreda osim plantarne fascije i tu grupu mišica i prateće krvne sudove i nerve. Zbog svoje mase „prikrivaju“ formu svodova i to zavarava pedijatre. Zato se lako odlučuju da proglase „ravna sopala“. Kada u obuću smestimo uložak,vršimo pritisak na koštane strukture stopala izazivajući prividno konfiguraciju svoda.Kada bi dete moglo da vam saopšti tog trenutka kada mu prvi put obujete cipelu sa uloškom reklo bi Vam „da ima osećaj kao da ima kamen u cipeli“. Takvim “anatomskim” cipelicama u potpunosti isključujemeo funkciju plantarne muskulature (već pomenuta dva sloja po osam mišića) i kada ta muskulatura koje je u potpunosti isklljučena iz funkcije atrofira i izgubi svaku funkciju i snagu da održi svodove u fiziološkom položaju stopalo se „sruši“ i tada stvarno postaje „ravno stopalo“. Da Vas dalje ne bih ubeđivao šta je dobro, a šta ne za stopalo vašeg deteta, idite u prvi razred osnovne škole i zamolite da se sva dece izuju. PORAZ! Skoro da nema deteta sa normalnom konfiguracijom stopala. Idite na ulicu i pronađite romsko dete/ciganče (bez namere da bilo koga vređam), koje hoda boso od maja do oktobra, sa ravnim stopalima, pa ponovo razmislite. Za dete su najbolje cipele koje imaju dobro pokriveno stopalo zaštićeno od vlage i hladnoće bez ikakvog uloška sa normalnom proporcionalnom petom prema veličini cipele, da dete ima utisak da hoda bosom nogom po ravnoj podlozi. U najranijem delu hoda kada je hod uglavnom po kući – isključivo koristiti štrikane nazuvke,koje proizvode bake. Pa u početku i za prvi izlazak u dvorište ili parkić, a još je bolje u toplim mesecima, da dete bude boso. Da se našalim, ali sam pomalo i ozbiljan, kada kažem da cipele treba kupiti kada dete stane na sred sobe i kaže „hoće li neko ovde i meni kupiti cipele“. Patike nisu potrebne dok dete ne počne da se bavi sportom, jer uglavnom sve patike imaju ugrađen uložak.
Prim.Dr.sc.Ljubomir Georgijević
Specijalista za ortopedsku hirurgiju i traumatologiju

„Svetski čovek“

Skorenovac je selo na jugu Banata, nedaleko od Dunava. 2002. je, prema popisu, imao oko 2000 stanovnika.
Kulič je selo na drugoj obali Dunava. Iste, 2002. imao je nešto više od 200 stanovnika. Mislim da je najmanje selo u okolini Smedereva.
Vazdušna udaljenost ova dva naselja je oko osam kilometara.
Pre Drugog svetskog rata se malo putovalo, mnogi, osim kada bi išli u vojsku, nikada nisu napuštali granice svog atara.
U selima su se večeri provodile uz petrolejku a često i uz improvizovano kandilo. Pričale su se priče, vodile rasprave a i „trgla“ poneka.
Skorenovac, naravno, nije bio nikakav izuzetak.
Rasprave koje su se vodile, još potpomognute „vatrenom vodom“, znale su da budu i prilično žustre. Kada bi ponestali dokazi, prelazilo se na omalovažavanje i(li) vređanje sagovornika. (Isto kao i danas!)
Opis ovog događaja sam, kao dete, u Skorenovcu čuo više puta.
Prilikom rasprave, pošto više nije znao kako da ubedi sagovornika da je u pravu, jedan od učesnika izbaci „najteži argument“:
„Ma šta se uopšte raspravljam s tobom? Ja sam za tebe svetski čovek!
Bio sam čak i u Kuliču!“

Iako nam učesnici nisu bili rođaci, u našoj se kući, za slične likove često koristio izraz: „Bio je čak i u Kuliču!“

JEVREJSKE POSLOVICE:

JEVREJSKE POSLOVICE:

Ako čovjek popije malo, dobar je kao ovca; ako popije malo više, postaje hrabar kao lav; ako prevrši meru, okrutan je kao tigar, a ako mu piće postane strast, nalik je na svinju koja se valja po blatu.

Onaj ko ne zna vaspitavati svoje dete da u znoju svog lica zaradi hleb, taj odgaja lopova.

Ono što je supa za telo, smeh je za dušu.

Od uspeha do neuspeha deli nas samo jedan korak. Od neuspeha do uspeha deli nas dugačak put.

Ljubav koja se održava darovima je večno gladna.

Ako ne budem bolji, biću gori.

Čovek je uvek odgovoran: bilo da je njegov čin slučajan ili nameran, bilo da je budan ili spava.

Nauči da ćutiš, kako bi znao da govoriš.

Što kod pametnog postigne razum, kod budale postignu batine.

Krčmar voli pijanicu, ali ne za svog zeta.

Gde Đavo ne može sam, on tamo pošalje vino.

Čast je kao mleko: uprlja se od najmanje trunčice.

Prvo pijemo vino, zatim vino pije vino, i najzad, vino pije nas.

Ako imaš gorčinu u srcu, šećer u ustima neće ti pomoći.

Neka vas Bog čuva zlih žena, a dobrih se čuvajte sami.

Dabogda bio zdrav, bogat i nepoznat.

Kada izgleda da nema izlaza iz neke situacije, imaju bar četiri.

Mudar čovek čuje jednu reč, a razume dve.

Seka

Inspirisano pričom „Jedan trenutak njihovog sveta“ na blogu https://ninabalerinablog.wordpress.com/

Telefonirala mu je Sekica: „Nikada ne bi pogodio ko je kod mene! Seka. Pita može li da dođe kod tebe.“

Sekica, njegova mlađa ćerka, iako još skoro dete, već je duže vreme živela sama u njegovom, do tada, nenaseljenom ali potpuno nameštenom, stanu. Zbog neslaganja sa majkom – rekao bih, uobičajena priča.

Seku, stariju ćerku, Sekicinu polusestru, nije video godinama. Živela je u Mestu sa majkom od čije su (retko pokazane) dobre volje zavisili njihovi susreti.
Prilikom poslednjeg susreta, već odrasla – punoletna, nagrdila ga je „k’o tuđeg“ – sasvim nezasluženo. Pripisivao je to uticaju njene majke.

Priča je ustvari počela decenijama ranije.
Prilikom razgovora, kratko vreme posle udaje, rođaka mu je rekla: „Pozdravila te Ž.“
Bio je iskren: „Nemam pojma ko je Ž.“
„Upoznala sam vas na svadbi.“
Odgovorio je iz pristojnosti: „Dobro, pozdravi i ti nju.“
Svaki razgovor sa rođakom bio je propraćen sa: „Pozdravila te Ž.“, a on je jednako odgovarao.
Posle nekog vremena došlo je do promene: „Pozdravila te Ž. i pozvala da svratiš.“
U to vreme je dosta putovao i često prolazio kroz Mesto. Ž je tamo živela sama.
Opet je bio pristojan: „Dobro, hoću.“ i zaboravio čim je spustio slušalicu.
Sada su se, pored pozdrava, ponavljali i pozivi.
Najzad je odlučio da poseti Ž. i da ih obe skine s vrata.
U Mesto je stigao popodne, s namerom da do večeri stigne kući.
Posetio je Ž. a kući je, njenom zaslugom, stigao tek sutradan.
Pozvala ga je da svrati opet.
Momak, slobodan, bez devojke, uskoro je došao ponovo. Poneo je prezervative.
„Ne nemoj, ne volim. Ja brinem, ti ne moraš da brineš ništa.“ Odmah se izjasnio i otvoreno rekao da nema nameru da se ženi njome.
„Ništa i ne očekujem. Meni je i ovako lepo.“ Naseo je na stari ženski trik.
Kad god bi prolazio kroz Mesto, dolazio bi uveče a put nastavljao ujutro.
Posle nekog vremena objavila je da je trudna. Ostao je pri svom.
Još uvek nije tražila ništa ali je izjavila da će zadržati dete.
Nakon rođenja i njegovog priznanja bebe, odmah je podnela tužbu za izdržavanje.
Posle nekog vremena on je podneo zahtev centru za socijalni rad da donese rešenje o viđanju deteta.
Preko Seke je vodila rat s njim a on ga je izbegavao.
Kada je u inostranstvu uplatio kurs engleskog za sve troje dece, Ž. nije pustila Seku, verujući da će mu uplata propasti i da mu je time napakostila. Nikada nije saznala da su mu vratili novac bez ikakvog odbitka. Da jeste, na neki način bi se iskalila na Seki.
Period njenih „igara“ trajao je sve dok Seka nije napustila studije i izgubila pravo na izdržavanje. On je i danas uveren da bi Seka završila fakultet da je bila sa njim.

U međuvremenu Seka se udala i rodila sina. Unuka još nije video.

Nije se dvoumio: „Neka dođe!“

Došli su sve troje: Sekica, Seka i unuk. Dao je Sekici jednu novčanicu da odvede sestrića na slatkiše.

Kada su ostali sami Seka se izjadala.
Mladi par je živeo u istom stanu sa taštom. Klasično neslaganje između tašte i zeta bilo je mačji kašalj u odnosu na neslaganje između majke i ćerke. Kao i većina tašti i svekrvi, Ž. je htela da upravlja životom mladih.
Seka je ne mogući više da izdrži, pokupila dete i doslovce pobegla. Čak ni zetu nije ništa rekla.
Upitala je može li da ostane tu nekoliko dana.
„Ti si ovde u svojoj kući i možeš ostati koliko god želiš.
Sada si odrasla i voleo bih da čuješ i moju stranu priče.“
Saslušala ga je. Nisu komentarisali.
Posle nekoliko dana javila se zetu i vratila se u Mesto.

Stanje se primirilo. Ž. je prešla da živi u selu gde je nasledila kuću. Njegov odnos sa mladim parom postao je besprekoran – daleko bolji nego njihov odnos sa Ž.

Primirje je kratko trajalo. Uskoro mu se Seka, duboko zabrinuta, požalila da je Ž. podnela prijavu centru za socijalni rad da oni, kao roditelji, ne vode računa o detetu. U centru nisu hteli da joj pokažu prijavu, niti da kažu malo više o njoj, samo su najavili skori dolazak da provere stvarno stanje.
„Ništa se ne brini! Dolazim i ja.“ Uzeo je slobodan dan i pre zakazanog vremena bio kod Seke.
Došle su dve mlade socijalne radnice, verovatno Sekina generacija.
Objasnile su da su došle da provere navode iz prijave.
Iako mirnim tonom, iz njega je potekao sav, godinama nakupljeni jed:
„Čudno je da ste toliko efikasni kada je Ž. podnela prijavu protiv sopstvene ćerke. Vi ste saučesnici u neosnovanoj prijavi čim je krijete od Seke.
Da li ste bili bar upola efikasni kada je trebalo doneti rešenje o viđanju ove iste Seke koja stoji pred vama?
Naravno, ne! Niste doneli rešenje do dana današnjega!
To što vas dve u to vreme niste ni radile u centru nimalo vas ne opravdava! Vi predstavljate centar i snosite odgovornost za sve što se u njemu dešavalo.
Uostalom, nije li red da se uvek čuje i druga strana? Kako druga strana da zna o čemu je reč ako krijete prijavu?
Iako je krijete, siguran sam da se iz same prijave vidi da je neosnovana. Nije ni trebalo da pokrećete ovaj postupak i izlažete Seku i Zeta stresu.
Trebalo bi da vas je sramota!“
Pokušale su da se odbrane. Navodno ne pokazuju prijavu da ne bi izazivale još veću netrpeljivost u kući.
„Znate, moramo sve da proverimo jer se žalbe na to rešenje upućuju direktno ministarstvu.“
Sasvim slučajno i on je radio na sličnom poslu samo u oblasti tehnike.
„Pa šta ako se žalbe upućuju ministarstvu?
I na moja rešenja se stranke mogu žaliti ministarstvu. Čim vidim zahtev odmah znam da li je opravdan. Kada obrazložim rešenje može se žaliti i Ujedinjenim Nacijama – činjenice su neoborive!
Još ni jedno moje rešenje nije palo i ne plašim se ministarstva jer znam posao. Da ste dovoljno stručne i savesne sve bi ovo prošlo bez tolikih trzavica!“
Pokupile su se i otišle. Nikada se više ni na koji način nisu javile.

Ž. je uskoro obolela i umrla. Seka je stalno zaposlena i cenjena kao vredan i dobar radnik. Sa ocem se besprekorno slaže.

Suviše sam nemaštovit da bih znao da izmislim priču – pogotovu ovakvu. (Neki bi to nazvali drukčije – možda i opravdano.🙂 ) Mnogo toga nije smelo da se desi ali se ipak desilo.
Ja sam se samo uverio i pribeležio.

„Nije kome je rečeno – no kome je suđeno!“

Za razliku od priča o slučajnom spletu (neverovatnih) okolnosti ovaj se događaj zaista desio a čuo sam ga od samog učesnika.
U vreme Velikog Bravara za kupovinu često nije bio dovoljan novac – morali ste imati i vezu da biste dobili ono što vam treba. Tada u prodavnicama tehničke robe niste kupovali ono što vam treba nego ono što ima – a može jednom da vam zatreba! Većina prodavnica autodelova nije odgovarala na telefonske pozive (i sam je broj često bio tajna!) niti su davali obaveštenja telefonom! Vrhunski stručnjaci često nisu imali alat koji je u drugim zemljama mogla sebi priuštiti svaka domaćica jer je uvoz bio zabranjen!
U sličnim okolnostima (malo povoljnijim!) čoveku je propao patos od “Renoa 4” pa je pošao u Beograd gde je u ulici 27. marta, bila jedina prodavnica delova za „Reno“. Imao je nameru da kupi kompletan patos, i pošto je to veće od površine kuhinjskog stola, zamoli osoblje da mu pozovu taksi i odnese ga do železničke stanice. (U to vreme je već bilo moguće pozvati taksi telefonom – bio je to napredak!)
Prodavnica je bila pravougaona, veličine fiskulturne sale. Blagajna je bila na samom ulazu a na suprotnoj, kraćoj strani pravougaonika, bio je pult gde se roba naručivala i izdavala.
Ulazeći u prodavnicu, čovek sasvim slučajno začu gde dvojica razgovaraju pored kase: „Je li, imamo li patos za „Reno 4”?” Drugi je odgovorio: „Imamo samo jedan, ali je Taj i Taj rekao da ga ostavimo za Milana.”
Kupac kome patos očigledno nije bio rečen, sasvim slučajno se zvao Milan. Hladno je prišao pultu, izvadio ličnu kartu i rekao: „Ja sam Milan. Došao sam po patos za „Reno 4” Taj i Taj je rekao da mi ga ostavite.”
Obzirom na, očigledno, jaku preporuku, brzo su mu sve sredili. Čovek je uprtio patos na leđa i požurio da se što pre udalji od prodavnice – da ne bi slučajno, baš tada, naišao „pravi” Milan.
Sada više nije bilo moguće naručiti taksi pa je kao kornjača otišao peške do železničke stanice.
Voleo bih da sam mogao videti scenu kada je došao „pravi“ Milan.🙂

Zašto je Junior ostao bez nasleđa?

Priča je istinita. Događaji su samo malo ublaženi.
Tada još mlad, Senior se oženio. Posle nekog vremena rodio se i Junior.
Senior je bio veoma sličan ostalima u to vreme: sa skromnom školom i skromnom imovinom.
Iako je radio veoma težak posao i to u smenama, radio je i van radnog vremena jer je bio jako vredan. Posle noćne smene radio je (van fabrike) danju, a posle dnevne često i noću. Za ono vreme, ubrzo je obezbedio svojoj porodici zavidan standard: imali su bicikl i čamac sa motorom. Dobio je i stan od fabrike.
Njegova je Žena bila domaćica.
Kao i svuda, glasine se brzo pronose kroz Mesto. Ubrzo je do Seniora doprlo da neko „zabavlja“ njegovu Ženu dok je on na poslu. Jedne noći, nenajavljeno, Senior u pauzi dođe kući i neopozivo se uveri da su glasine istina. Gola istina jer su isti takvi bili i njegova Žena i njen „zabavljač“.
U to vreme Junior još nije ni prohodao!
Posle svega, Žena se pokupi i napusti i Seniora i Juniora. Ode u svoj život.
Senior je sam samcit podigao Juniora. Kako, pored svih obaveza – samo je on znao!
Junior je vremenom odrastao i zaposlio se. Znao je da mu je Žena majka ali nisu bili naročito prisni. Uopšte tokom celog dotadašnjeg Juniorovog života ta, obično do neba hvaljena, veza dete-majka nije se baš nešto pokazala.
Junior je upoznao devojku na drugom kraju sveta. Oženio se i otišao „preko bare“. Iako skromnog obrazovanja i kvalifikacija, ipak je bio „tamošnji“ – bar za naše pojmove.
Kada je za negu Juniorove bebe bila potrebna pomoć, kao „negovateljice“ su nastupili Senior i Seniorova sestra. Nije mi poznato da je Žena – Juniorova majka učestvovala. Isto se ponovilo i kod druge bebe.
U međuvremenu „na brdovitom Balkanu“ kola su nezaustavljivo išla nizbrdo. Senior je živeo sa novom suprugom. Junior je svoju maćehu prvi put video mnogo kasnije, tek kada je, posle mnogo vremena, prvi put došao ovamo.
Svima je pomoć sa strane dobrodošla – makar to bila i najmanja strana novčanica.
Pošto je Junior bio „tamošnji“ Žena se naprasno setila da mu je majka i, naravno, očekivala da ima isti ili sličan materijalno-finansijski tretman kao Senior.
Junior je to prihvatio!
Senior je ćutao. Nikada nije Junioru posebno komentarisao ali ga je njegovo prihvatanje duboko uvredilo.
Odlučio je da svoju skromnu imovinu ostavi Susedu koji mu je bio i prijatelj. Dogovorili su se da sklope ugovor o doživotnom izdržavanju. Pokazalo se da su Sused i njegova žena materijalno zaista bili dobri nosioci ugovora ali … Ponašali su se kao gazde i prosto naređivali Senioru i njegovoj supruzi šta da rade.
Onda je Senior raskinuo taj dogovor i ponudio Ugovor rođaku koji je blage naravi i sa kojim su se lepo slagali do kraja života.
Istina je da Senioru i njegovoj supruzi nisu bila potrebna nikakva materijalna dobra. Senior je zaključio ugovor samo zbog duboke ozlojeđenosti Juniorovim ponašanjem.
Uostalom, kakva je majka bila Žena lako je zaključiti i iz kasnijih događanja. Činjenica je da, kada je Junior, znatno posle smrti oca, ponovo došao ovamo, nije odseo kod majke koja živi u zasebnoj kući (NE kućici!), nego kod maćehe (koju je tada drugi put u životu video uživo!) u jednosobnom stanu! (Stan je bar upola manji od Ženine kuće!)
Staro je pravilo da se istorija ponavlja. Šire gledano, u istoj porodici („familiji“) priča se ponavlja ali je još u toku. Decu je podigao otac a majka je postala Majka kada su već odrasla. Kraj se nazire.
Reklo bi se da je to neko porodično prokletstvo. Ne verujem. Sličnost je velika jer su dvojica rođaka slučajno izabrali karakterno slične žene.