Jaka žena – šta je to stvarno?

Često se može videti naslov: „Muškarci se boje jakih žena“. Za njim slede žalopojke žena koje su same a sebe smatraju „jakim“.

Niko ne nudi objašnjenje šta znači „jaka žena“.

Slučajno poznajem mladu damu koja možda sebe svrstava u kategoriju „jakih“.

Ako se gleda karijera i materijalni uspeh, ona to svakako jeste. Bila je dobar student i uspešan stručnjak.

Kratko je vreme bila u braku. Kada su se razveli od muža nije uzela baš ništa! Samo svoju tašnicu i otišla je iz njegove kuće. Decu nisu imali. Otišla je u inostranstvo jer je u to vreme ta država tražila takve stručnjake.

Sasvim sama, isključivo zahvaljujući svojim sposobnostima i vrednom radu, zaradila je dovoljno da živi pristojno i kupi stan gotovinom.

Trenutno ima veoma zavidan standard. Zahvaljujući svom poslu dosta putuje i često dolazi kući.

Na prvi pogled, veoma uspešna i „jaka“.

Uprkos svemu tome, živi sasvim sama. Siguran sam da, od kako se razvela, nije imala nikakvog partnera.

Da li je tačno da je se muškarci plaše?

Možda!

Naime, karakter i razmišljanja te mlade dame su takvi da ne bih želeo da s njom provedem ni samo jedno popodne! O danima, mesecima ili godinama da i ne govorim.

Upravo je oličenje poznate priče o dve devojke od kojih se jedna žali drugoj: „Zamisli molim te, moj dečko ne veruje da postoje Raj i Pakao!“

Prijateljica joj odgovori: „Za Raj ne znam, ali da pakao postoji, uveriće se kada se budete uzeli.“

Njena samoća nema nikakve veze sa bilo kakvom „jačinom“ ili „snagom“. Vezana je isključivo za njen nepodnošljivi karakter.

„Krštenje“

Doselio se u malo južnobanatsko selo novi žitelj. Po govoru bi veoma uverljivo zamenio Đošu iz poznate tv serije. Verovatno mu nije posebno teško palo prihvatanje lokalnog običaja da se, u letnje vreme, svi koji nisu zauzeti sezonskim radovima, okupe ispred lokalne „biblioteke“ gde se najviše „čita“ zoologija („Lav“ i „Jelen“).

Starosedeoci, naravno, kad god im se ukaže prilika, podvlače kako su oni „prave Lale“! Da ne bi to stalno slušao, novopečeni meštanin, obrati se upravo seoskom šeretu: „Pa šta hoćeš – i ja sam Lala! Živim ovde!“

Ovaj to jedva dočeka i smesta odgovori: «Naravno! Ti jesi Lala ali sa govornom manom!» Čovek bi kršten i bez svete vodice!

Vest o „krštenju“ se brzo pročula i sada, u selu, mnogi ne znaju kako se on stvarno zove, ali svi znaju za „Lalu sa govornom manom“.

„Rođeni“ Smederevci i ostali …

Davne 1991. uputio sam uredniku kontakt programa lokalne radiostanice sledeći tekst:

„Poštovani gospodine Pešiću

Prvi slušalac koji se javio u 91. «Vremenskoj prognozi» optužio Vas je da niste rođeni Smederevac. Sledi zaključak da on to jeste, i da je zbog toga nešto izuzetno!

Pošto nisam rođeni Smederevac a ni štošta drugo, razmišljam o tim i takvim Smederevcima. Naročito napominjem, ne o svim, nego baš o takvim Smederevcima. Takva se optužba može često čuti prilikom svakodnevnih razgovora. Pojmovi dobar ili rđav čovek postaju beznačajni u odnosu na «biti Smederevac» ili «ne biti Smederevac».

«Vremenska prognoza» i slične otvorene emisije samo obelodanjuju ovu pojavu poput velikog prozora koji propušta mnogo svetla u prostoriju pa se može videti sve čega u njoj ima. Nisam za navlačenje zavesa! Naprotiv! Samo problem koji se sagleda može i da se reši.

Verujem da većina ostalih Smederevaca to ne smatra vrednim razmišljanja. Ne bi ni bilo da nije u pitanju klica iz koje sutra može da se pojavi «ti nisi Srbin» ili «ti nisi pravoslavac» ili «ti nisi belac». Iskustvo pokazuje da iz malog žira izraste veliki hrast i da sve počinje od, naizgled, sitnice.

Za pomenutog slušaoca «biti Smederevac» očigledno ima rang fakulteta ili magistrature a možda i doktorata nauka! Iz njegovih usta «biti Smederevac» zvuči, odprilike, kao «biti arijevac», «biti naročitog kova» ili nešto slično, već poznato odnekud.

Njemu ne treba ni stručnost ni nauka! Samim tim nije potrebno ni da uradi bilo šta čime bi dokazao svoju veličinu! Štaviše nije potrebno ni da radi uopšte! On je Smederevac po zanimanju! Podrazumeva se da takva osoba može imati samo izuzetne osobine.

Kako su slični postojali i ranije opisani su i u literaturi. Pošto moja malenkost ne bi smela da opisuje takvu ličnost citiraću Lihtenbegov opis iz dela «Veliki duh»:

«On je u sebi sjedinio osobine najvećih ljudi: glavu je držao koso kao Aleksandar; uvek je morao da se čupka po kosi kao Cezar; pio je kafu kao Lajbnic; kada bi se jednom udobno zavalio u svoju naslonjaču zaboravio bi na jelo i piće kao Njutn, bilo je takođe potrebno i buditi ga. Svoju je periku nosio kao dr. Džonson a jedno dugme na pantalonama mu je uvek bilo otkopčano kao u Servantesa.» Kraj citata. Ovako dobrom opisu nikakav komentar nije potreban.

Srdačan pozdrav.“

Naplata iako je potrošnja nula – zašto?

Na internetu  se povremeno pojavi slika računa za struju koji prikazuje utrošak od nula kilovatčasova a ipak neki iznos za plaćanje. (Trenutno oko 700 din.) Zanimljivo je da je ista situacija i kod računa za fiksni telefon, čak je i iznos za plaćanje kada je broj impulsa nula, sličan – ali za to niko nikada nije postavio pitanje!

Pisao sam ranije kako (bi) treba(lo) obrazovati cenu električne energije. Tekst je prilično opširan i, verovatno, mnogima nezanimljiv. Takođe sam pisao i o uređajima za merenje električne energije. Možda ni to nije svakome zanimljivo. Zato ću pokušati ovde da objasnim samo ovu fiksnu stavku u računu koja ne zavisi od potrošnje.

Roba se potrošačima može isporučivati na dva načina:

– ili putem prodavnice koja se, ako nema dovoljno prometa gasi, i najčešće radi samo jedan deo dana,

– ili dostavljanjem do mesta potrošnje gde mora biti raspoloživa neprekidno 24 časa, svih sedam dana u nedelji. To je slučaj zemnog gasa (ne propan – butana!), fiksne pa i mobilne telefonije, vodovoda i struje.

Isporučioci ove robe moraju imati odgovarajuća postrojenja i mrežu, i održavati ih – nezavisno od toga da li neko od potrošača zaista i koristi njihove usluge ili ne. Sama činjenica da do nečijeg objekta postoji dovod za isporuku te robe, podrazumeva da se taj dovod mora održavati a to održavanje ima cenu! (Pri tome dovod nije samo deo ispred objekta nego sve od izvora robe – gasne stanice, tel. centrale, pumpe za vodu ili elektrane – do objekta gde se ta roba troši.)

Deo troškova koji je stalan i ne zavisi od potrošnje ovakve robe, naplaćuje se kao fiksni iznos, čak i ako je potrošnja nula.

Neko će reći: zar nije moguće stalne troškove podeliti sa ukupnom potrošnjom i dobiti prosečni iznos koji će se uračunavati u jediničnu cenu robe?

Jeste, moguće je!

Pre nego što se primeni takav postupak treba znati prostu ekonomsku zakonitost: svako uprosečavanje uvek ide na štetu sirotinje!

Kako izgleda uprosečavanje najjednostavnije je ilustrovati na primeru železnice:

Poznato je da su na železnici karte za brze i ekspresne vozove znatno skuplje nego za lokalne, putničke. Kada bi neko uprosečio sve cene da po kilometru budu iste, najveću bi korist i pojeftinjenje, imali putnici ekspresnih i brzih vozova a za sirotinju koja putuje lokalnim vozovima karte bi poskupele.

Prema tome, povoljnije je (i pravednije!) posebno naplaćivati stalne a posebno promenljive troškove.

Starački dom: da ili ne?

 

Povremeno se pojave srceparajuće objave vezane za staračke domove. Uglavnom optužuju decu za nemar ako i pomisle da roditelje daju u dom.

Šta zaključujem iz takvih objava?

Verujem da su protiv domova neprilagođene ličnosti i/ili svađalice koje bi da upravljaju decom do kraja svog života. Pritom će ponosno izjavljivati kako su svoju decu izveli na put!

Ako si ih izveo na put, nije potrebno da upravljaš njima. Ako još treba da upravljaš njima – nisi ih izveo na put!

U smederevskom je domu bio korisnik koji se neprekidno žalio što nije sa sinom i snajom. Istovremeno je sam pričao da su se, dok su bili zajedno svakog dana svađali „na nož i krv“! Deluje li to nekome normalno?

Meni ne!

Bio sam u domu i bilo mi je ne samo dobro, nego odlično! Ne podnosim duvanski dim i došao sam u sukob sa pušačima jer su pušili po celom domu iako je to bilo zakonom formalno zabranjeno. Upravi je bilo lakše da stane na njihovu stranu.

Da nije bilo toga i sada bih bio tamo.

Bio sam u dvokrevetnoj sobi sa cimerom koji takođe nije bio svađalica i odlično smo se slagali!

U to vreme je moj sin gradio kuću na periferiji grada. Po pravilu sam posle doručka sedao u kola (držao sam ih u dvorištu doma) i išao na gradilište. Cimer je uzimao moj ručak, donosio ga u sobu i ostavljao u frižideru. Kada se vratim sa gradilišta ručao bih a zavisno od tog vremena, ponekad i večerao – kada posluže večeru.

Tu mi je bio računar, dom mi je omogućio (u to vreme novinu!) da koristim internet – imao sam sve!

Šta se tome može prigovoriti?

Sada živim potpuno odvojeno (i podaleko) od dece. Postao sam dosadan ponavljajući svima: „Ne budem li mogao iz bilo kog razloga da živim odvojeno, a ne budem li svestan da to uradim sam  – obavezno me dajte u dom! Neću da vam predstavljam teret!“

Može ko priznati ili ne: starci su samo teret – ma kolika da im je penzija!

Kada vidim pomenute srceparajuće objave odmah pomislim: „Koliko li ta osoba mora biti sebična i bezosećajna, čak i prema sopstvenoj deci, kada želi da ih sputava do kraja života?“

Da ste ikada videli srceparajuću objavu u kojoj se osuđuje roditelj koji ima kuću i zaseban stan (udaljen od kuće) u vlasništvu, a deca mu žive kao podstanari? Naravno, ne! Onima koji postavljaju pomenute srceparajuće objave ovo, očigledno, deluje normalno. Nekome možda i jeste? Meni, sasvim sigurno, nije!

Štaviše, ne smatram normalnim ni kada roditelj ima ogroman stambeni prostor a deca su, sa porodicom, nabijena u neku garsonjericu.

Sve je to pokazatelj bezobrazluka, bezosećajnosti i sebičnosti roditelja!

Ne opravdavam ni shvatanje da deca duguju brigu o roditeljima. Da li su deca rođena svojom voljom? Ne, nisu! Odakle onda dug?

Roditelj koji pominje dug podseća me na priču o kravi koja da 20 litara mleka a posle muže šutne kantu i prolije sve. Treba li se tako ponašati?

Da li kada umre, takav roditelj zaista očekuje da će njegovo dete pomisliti: „Žao mi je!“ ili će pomisliti: „Najzad!“

Mnogo se puta pokazalo da ljudski bezobrazluk, bezosećajnost i sebičnost, isto kao i glupost, nemaju granice!

Privrednici ili „privrednici“

Poznajem pravog privrednika koji veoma mnogo radi a ipak se nije obogatio! Štaviše, za većinu novokomponovanih, on je neuspešan!

Bavi se tzv. pametnim kućama. Još uvek je to uglavnom daljinsko upravljanje kapijama, garažnim vratima, krovnim prozorima, roletnama i zavesama. Sve ostale mogućnosti kod nas se, nažalost, smatraju luksuzom.

Počeo je sa malo hobi alata koji je (tada!) ukupno bio manje od 100 €. Sada već ima dobar alat ali i dalje svu zaradu ulaže u alat i opremu. O nekom bogaćenju nema ni reči.

Nikada se ne žali na poreze! Žali se jedino na komplikovanu administraciju.

U doba korone, kada su uglavnom otpuštali radnike, on je zaposlio jednog – u svemu po zakonu! (Uredna prijava, socijalno i penzijsko osiguranje!)

Objašnjavao mi je kako obično dolazi do posla.

„Ako prvi stignem kod investitora – posao je moj!

Kada čovek kaže šta želi, ja mu objasnim koje su tehničke mogućnosti i na šta je važno da obrati pažnju, posebno zbog bezbednosti.

Onda kažem: „Uz ispunjavanje svih opisanih uslova, nudim da Vam to uradim sa opremom vrhunskog kvaliteta, po toj i toj ceni. Vi sada razgovarajte sa mojim konkurentima i vidite njihove ponude. Smatrate li da je neko povoljniji – poverite mu posao. Ukoliko se odlučite za moje preduzeće javite se da se dogovorimo.“

Kada poučeni investitor razgovara sa mojim konkurentima, ili uopšte i ne znaju šta je sve neophodno, ili zacepe nenormalnu cenu.

Moj rad mora biti vrhunski a trudim se da i cene budu prihvatljive i, naravno, posao je moj.“

Da je bar većina takvih moglo bi se govoriti o uspešnoj privredi.

Umesto toga imamo sasvim drugu sliku:

„Tranzicija“ nam je donela novokomponovane „privrednike“ – bogataše. Mafijaš sa dobrim političkim vezama kupi postojeće preduzeće, koje još radi, budzašto. Proglasi sebe privrednikom. Zahvaljujući istim političkim vezama dobija krupne poslove koje loše obavlja ali dobro naplati! Posle nekog vremena, a nekada i odmah, radnike otpusti a imovinu preduzeća proda. Obogati se preko noći. I svuda važi kao „uspešan privrednik“!

„Bubanje“ i stručnost

Najvredniji među 34 učenika u razredu bio je J. M. Malo je reći da je bio vredan kao mrav. Bio je ne samo vredniji od svakog drugog pojedinačno, nego i od svih ostalih zajedno!

Da je dobio zadatak da nauči napamet „Rat i mir“ – naučio bi ga!

Nije bio odlikaš. Bio je vrlodobar. Upisao je ETF i završio u roku.

Iako je školovanje bilo besplatno, prateći troškovi su bili prevelik teret za njegovu porodicu. Zato nije nastavio studije nego se zaposlio. Da je nastavio sasvim bi sigurno veoma uspešno magistrirao i doktorirao!

Sasvim je sigurno da ni jedan jedini ispit nije položio prepisivanjem a još manje kupovinom!

Naučio je sve što je trebalo naučiti – to niko ne može da mu odrekne! Njegovom poslu niko nije mogao da prigovori jer je naučio sve propise i strogo ih poštovao. Koji god problem da se pojavio imao je od ranije neko šablonsko rešenje i on bi ga brzo i uspešno primenio.

Saradnici koji nisu iz iste branše smatrali su ga dobrim stručnjakom upravo zbog te brzine.

Verujem da takvih ima u svim strukama i na svim fakultetima.

Uprkos svemu tome, mi iz branše, nismo ga smatrali stručnjakom!

Sve što je naučio, naučio je i rešavao šablonski i, mogu reći, zanatski. Nije znao da poveže činjenice i smisli neko novo rešenje ni pod kakvim uslovima, niti je to ikada pokušavao.

Kada bi ga, da je među nama, neko pitao, naprimer, šta treba učiniti sa čovekom koji je doživeo strujni udar, odgovorio bi kao i većina onih koji nisu ni videli ETF: „Ukopati ga u zemlju!“

Ta je glupost veoma rasprostranjena i teško je razbiti je. Najžalosnije je kada je i diplomci ETF podržavaju! Delimično krivim i profesore na ETF. Niko ne smatra za potrebno da postavi tako prozaično pitanje na ispitu a trebalo bi. Imao sam profesora koji je na ispitu, pored pravih pitanja, postavljao i neka sasvim jednostavna na koja bi osnovci trebalo da znaju odgovor. Tačan odgovor na njih nosio je nula poena ali je netačan donosio toliko negativnih da su šanse da student položi bile blizu nule. I ovo bi trebalo da je takvo pitanje. Znaš odgovor – ideš dalje. Ne znaš – negativni poeni i padaš!

Ukratko: J. M. Je nabubao sve što se tražilo tokom školovanja ali je od stručnjaka bio jako, jako, daleko!

Gledajući nastupe dr. sci. dr. Nestorovića, dr. Jovane Stojković i dr. Slađane Velkov, uvek pomislim na J. M.

Sličnost je prevelika!

Opšta vojna obaveza: da ili ne?

Stari i srednji vek su obilovali sukobima i ratovima. U to vreme boj se vodio kopljima i buzdovanima. Što više bačenih kopalja i buzdovana – veća vojna sila, i veća verovatnoća pobede.

Vlastodršci su došli na ideju da svi momci određenog uzrasta obavezno služe vojsku i doprinesu odbrani države, odnosno njihove vlasti i položaja. Tako je nastala opšta vojna obaveza.

Države su veoma inertne i sporo se prilagođavaju. Vreme kada je veći broj buzdovana značio jaču vojnu silu prošlo je odavno – što je naša nedavna istorija jasno pokazala. Uprkos tome, opšta je vojna obaveza opstala doskora.

Mi koji smo služili JNA ili JA imali smo prilike da se uverimo koliko je opravdano što su je u medijima iz milošte zvali „velika škola života“. U toj „velikoj školi“ sam naučio da je tačna izreka koju pripisuju Ajnštajnu: „Svemir i ljudska glupost su beskrajni, ali za svemir još nema dovoljno dokaza!“

Koliko je uopšte mogla biti efikasna vojska čije su radiostanice imale domet jedva pedesetak metara. Bilo nam je lakše da se dovikujemo nego da se sporazumevamo radio vezom! Slao sam svoju radiostanicu na popravku – vratila se isto takva. Srećom, ubrzo sam prekomandovan pa mi više nije značila. Kada je trebalo pod uzbunom da krenemo na vežbu, svi bi trebalo da napuste krug kasarne za nekoliko minuta. Iako smo unapred znali da će uzbuna biti data između dva i tri časa ujutro, bilo je skoro sedam časova kada je poslednji vojnik izašao iz kruga jer se većina vozila palila na guranje.

Da ne pričam o ishrani. Najmanje dva, a nekada i tri puta, dnevno imali smo kupus. (Istina u različitim oblicima.) Srećom volim kupus pa sam preživeo. I pored toga, svakog dana sam kupovao hranu u kantini. Posle prekomande smo skoro svaki dan imali pasulj. Bio je takav da njime ni cipele ne maže čovek, a ne da ga jede!

Pravi, čuveni „vojnički pasulj“ jeo sam samo jedan, jedini, put: kada su na, već pomenutoj vežbi, i vojnici i starešine jeli iz istog kazana!

„Snaga“ te vojske se pokazala krajem prošlog veka, kada su i pored sveg naoružanja, deca ginula ni kriva ni dužna, bez ikakve odbrane.

Imao sam starešine o čijim intelektualnim mogućnostima ne bih da govorim.

Onda je neko shvatio da savremeni rat ne vode buzdovani nego akademski obrazovani profesionalci koji rukuju računarima. Opšta je vojna obaveza ukinuta.

Izgleda da se sada, i zvanično i nezvanično, logika buzdovana polako povampiruje.

Za opštu vojnu obavezu su žene (s tim da vojsku obavezno služe samo muškarci!) i stariji koji se, prilikom samog pominjanje računara, prekrste i naježe, a učešće računara u ratu ne mogu ni u snu da zamisle. Te dve me kategorije i nezvanični glasovi ne iznenađuju.

Ne bi trebalo da me iznenenade ni zvanične izjave koje podržavaju vraćanje opšte vojne obaveze. Logika buzdovana je sasvim u skladu sa intelektualnim mogućnostima starešina koje sam lično upoznao.

Treba li plaćati dugove?

Pitanje je veoma jednostavno. Uprkos tome, pitate li bilo kog zvaničnika, odgovor nećete dobiti!

Vlast bi da se ne zameri neplatišama pa se nikako ne izjašnjava. Tako oni koji plaćaju ispadaju budale a neplatiše pametni.

Kako inače tumačiti što se u medijima neprekidno provlače priče o sirotinji koja zaista ne može da plaća a niko ne pominje i ne osuđuje „dobrostojeće“, pa i prave bogataše koji imaju milionske dugove?

Sve ove priče u kojima se prikazuje prava sirotinja ustvari su samo maska da bi se omogućilo upravo pokvarenim bogatašima da ne plaćaju ništa!

Spisak pokvarenjaka bi počeo, ali se ne bi i završio, na Dedinju! Ne samo u gradovima, nego i gotovo u svakom selu, naći ćete bar jednu kuću čiji prihodi prelaze sto hiljada dinara mesečno a duguje za sve moguće komunalne i državne usluge. Ti su nedodirljivi i inkasantima i policiji i sudu. Samim tim žive u pravom komunizmu: uzimaju što im treba i daju koliko smatraju da mogu. (A smatraju da ne mogu ništa!)

Vlast povremeno proglasi neku vrstu amnestije za dugove pa se pokvarenjaci umilostive, udele neku paru umesto duga i nastave da ga uvećavaju. Ceo dug nikada ne isplate! Praktično su nagrađeni za pokvarenost!

Redovne platiše nemaju, ili imaju simboličnu stimulaciju, u svakom slučaju manju nego pokvarenjaci.

Uostalom davno je rečeno: „Zakon je mreža koja sitne ribe hvata a krupne propušta!“

Kod nas je upravo tako!

P.S. molim ako neko može da mi objasni kako da promenim font i veličinu slova i izbacim ove razmake između pasusa, da mi to opiše u komentaru.
Hvala! ❤

Da li korona zaista ima vezu sa (belo)svetskim političkim zaverenicima?

Još su u starom Rimu političari svoje podanike privlačili, ne istinom, nego onim što narod voli da čuje! Razvoj civilizacije nije nimalo promenio taj postupak.

Doskora su hrvatski političari za sve krivili Srbe. Oni najbučniji i najagresivniji su to voleli da čuju – naročito ako im je IQ uporediv sa brojem cipela.

Srbijanski političari su u istom periodu za sve krivili EPS. To im je još pok. Bravar ostavio u nasleđe. I ovde su to oberučke prihvatili vlasnici jednakog IQ.

Ko god ima samo malo „soli u glavi“ čak i ako je nasedao na ovakve parole, vremenom je sagledao da tu nešto škripi. Osim toga, takve su izjave već bile poznate pa nove potencijalne zvezde političkog neba ne bi imale značajnu korist od njih.

Trebalo je naći nešto novo!

Na sreću „budućih političkih zvezda“ naišla je korona.

Vlast je preduzela neke, ne uvek prijatne i, sasvim sigurno, nepopularne, mere. Kao i obično, u narodu se stvarao neki otpor i sumnja prema merama vlasti. Protivnici propisanih mera sebe predstavljaju kao „svesne“ koji „razmišljaju logično“ i služe se „zdravim razumom“.

„Antiprotivni“ su najčešće hibrid, protive se svim merama: i vakcinaciji, i držanju odstojanja, i nošenju maske. Vrlo često uopšte i ne priznaju postojanje korone sve dok se ne uvere, lično, ili na nekom ko im je jako blizak.

Kao i svi pravoverni u bilo kojoj religiji, ne zaustavljaju se samo na protivljenju. Na sve moguće načine dokazuju da su u pravu, ne bi li nas, nesvesne, koji ne razmišljamo logično, prizvali zdravoj pameti.

Dešava se da neko „svestan“, koji „logično razmišlja“ i služi se „zdravom pameću“ objavi da je nošenje maske beskorisno jer „maska propušta viruse“ – znači nije odgovarajuća zaštita. Ponekad, čak i istog dana ili koji dan kasnije, ista osoba objavi da je nošenje maske štetno jer „maska ne propušta kiseonik“.

Pri tome se gubi iz vida jedna „sitnica“: virus je oko pet miliona puta veći od molekula kiseonika!

Priznajem da IQ nas, nesvesnih, koji ne razmišljamo logično, i ne služimo se zdravom pameću, zaista ne može razumeti kako ogromni virusi prolaze kroz masku a sićušni molekuli kiseonika ne mogu?!

Očigledno između IQ svesnih, i IQ nas, nesvesnih, postoji ogromna razlika i mi zaista nikada nećemo shvatiti suštinu beskorisnosti i štetnosti maski!

Činjenica je da mnogi jedva čekaju da čuju nepovoljnu kritiku vlasti – bila ona opravdana ili ne.

Upravo su to iskoristili novi politički kandidati da zasijaju u javnosti.

Ne zalazeći u dublju analizu, i ne gubeći vreme na naučna ispitivanja, graknuli su protiv mera zaštite od korone. Najbučniji nezadovoljnici su se odmah priključili i nastao je hor. U tom se horu uzajamno podržavaju. Buduća politička zvezda podržava hor, a hor podržava buduću političku zvezdu.

Vreme će, kao i uvek, pokazati ko je, i koliko, bio u pravu ili u zabludi.

Nažalost, oni koje to zanima više neće biti živi, a one koji budu živi, to više neće zanimati.

Citat: „Svemir i ljudska glupost su beskonačni, ali za svemir još nema dovoljno dokaza.“