Eutanazija – zločin ili dobročinstvo?

Pri samom pomenu eutanazije začuće se glasan uzvik njenih protivnika: „Život je svetinja!“

Šta ta, bezbroj puta ponovljena, rečenica stvarno znači?

Baš ništa – isto kao i sve ostale šuplje fraze koje se bezbroj puta ponavljaju!

Da bi nešto značila, mora se jasno reći šta je to „Život“? Isti frazeolozi će „mudro“ odgovoriti: „Zna se!“

„Zna se!“ je takođe samo obična fraza koja ustvari znači: „Niti znam, niti mogu da objasnim!“

Dakle: šta je Život?

Ako neko godinama (treba da) trpi neizdržive bolove, kada ni morfijum više ne pomaže, znajući da mu leka nema, niti se uopšte pominje mogućnost spravljanja takvog leka, i praktično samo čeka smrt da ga oslobodi tih muka – da li je to Život?

Ako neko godinama (treba da) leži nepokretan, ne mogući čak ni čašu vode da prinese usnama nego i to mora da radi neko drugi – kao i sve ostalo, od presvlačenja i prevrtanja, do hranjenja i održavanja higijene – da li je to Život?

Ako neko ne trpi bolove i može da se kreće ali ne zna gde se nalazi, s kim razgovara, ko su i gde su mu prijatelji, ne prepoznaje ni sopstvenu decu ili roditelje – da li je to Život?

Ne, ne i ne! U sva tri slučaja to više nije Život!

Da li sama činjenica što neko može da trepće znači da je taj ima Život?

Sasvim sigurno ne!

Ako se život svodi na bezgraničnu  patnju, bilo zbog bolova, bilo zbog nepokretnosti, ili na potrošnju hrane i vode, i ne znajući to, ili na kombinaciju svega toga – to sasvim sigurno nije Život. Ne može se nazvati ni životarenje, ni preživljavanje. To je samo jedna bezgranična patnja i jedino što osoba koju je to snašlo može, jeste da se nada (i da priželjkuje!), da je smrt oslobodi tog i takvog „Života“.

Ima li iko pravo da nekoga osudi na takvu i toliku, najčešće dugotrajnu, a redovno doživotnu, patnju zbog jedne prazne i, u današnje vreme, besmislene fraze?

Čak i ako sve ovo prihvate, protivnici eutanazije će posegnuti za mogućom zloupotrebom.

Upravo je zato neophodna legalizacija i zakonsko uređenje da bi se zloupotrebe svele na najmanju moguću meru.

Zašto čovek u dobroj snazi i pri zdravoj pameti ne bi mogao da legalizuje kada napiše: „Ukoliko me snađe to i to, želim da se nada mnom izvrši eutanazija.“ To bi već odmah nakon sastavljanja, ako treba, odobravala i stručna komisija. Ukoliko se (najčešće decenijama kasnije!), ispune uslovi iz tog zaveštanja, izvršioci zaveštanja će predložiti a nadležna komisija odobriti (ili odbiti!) da se eutanazija zaista i izvrši.

Nije li pre svega za samog bolesnika, bolja i primerenija dostojanstvena smrt nego bezgranična patnja i neprekidno priželjkivanje smrti?

Sloboda govora ili sloboda (o)laja(va)nja?

Poodavno, tadašnjom Jugoslavijom, kružio je ovaj vic:

„Našli se Rus i Amerikanac. Poveo se razgovor o slobodi i demokratiji.

Amerikanac uze da hvali svoju slobodu i da bi je bolje ilustrovao izjavi: „Ja mogu da odem u Belu kuću, dođem pred odgovornog službenika, tresnem pesnicom o sto i kažem: „Truman je ovakav, Truman je onakav, nabrojim sve najgore što mi padne na pamet, okrenem se i odem. I niko mi ništa neće!““

Na to će Rus: „Ako je to neko merilo slobode govora i demokratije, i ja mogu da odem u Kremlj, dođem pred odgovornog službenika, tresnem pesnicom o sto i kažem: „Truman je ovakav, Truman je onakav, nabrojim sve najgore što mi padne na pamet, okrenem se i odem. I niko mi ništa neće!““

U to vreme smo, naivno, verovali da na Zapadu stvarno postoji velika sloboda i da svako može da kaže što god hoće.

Raspad SFRJ i potonji događaji, pokazali su da slika slobode koja je ovde prikazivana, nije baš tako idilična.

Slučajno sam upoznao našu novinarku koja je svoju karijeru započela u velikoj zapadnoj državi. Njen je muž tamo predavao na univerzitetu.

Ona je došla do podataka o naličju tamošnjeg života i standarda, i o tome je napisala članak. Sve što je napisala bilo je gola istina ali se tamošnjoj „demokratiji“ i „beskrajnoj slobodi govora i štampe“ nije dopalo.

Gotovo je trenutno dobila otkaz i obaveštenje da je u toj državi dalje nepoželjna i da mora da je napusti! Našla se u Jugoslaviji, kako narod kaže: „Brže ’vamo nego tamo!“

Nedavno su drugu, takođe veliku, državu potresli događaji o kojima se mnogo pisalo. Tekstovi su bili uglavnom sinhronizovani. Sve je započelo jer je javnosti pokazana delimična slika stvarnog događaja. Onda su procurili i do tada nepoznati podaci. Supruga našeg čoveka koji je tamo radio godinama, čak su i kuću kupili, napisala je komentar koji nije bio usklađen horom papagaja. Iako cenjen stručnjak, dobio je otkaz, morali su da napuste sve i vrate se u Srbiju jer više ni u svojoj kući nisu bili bezbedni!

Ukratko, sloboda štampe i govora tamo je strogo kanalisana i samo prividno deluje kao neograničena. Ustvari granice su tamo veoma uske i veoma stroge – jedino se o njima naglas ne (sme) govori(ti).

Nakon svih događanja i „demokratizacije“ kod nas se zaista može govoriti i pisati sve. Čak i se najgore laži mogu objavljivati kao dokazane tvrdnje – bez ikakvih posledica po lažove.

Novinari mogu slobodno izmišljati „činjenice“ i zaklanjati se iza „tajnosti izvora“.

Mislim (verujem, pretpostavljam) da je to svakako preterivanje i da škodi slobodi i slobodnom mišljenju, a pored toga slušaoce/čitaoce dovodi u zabludu.

Po mom mišljenju (verovanju, pretpostavci), kada se nešto iznosi kao tvrdnja, tj. činjenica, moralo bi se dokazivati a izvor, ako postoji, morao bi javno da to pokaže i dokaže.

Kada se nešto iznosi kao mišljenje (verovanje, pretpostavka), više ne bi bilo potrebno bilo šta dokazivati ali se iz celog izlaganja/teksta – počev od naslova – mora videti da je to mišljenje (verovanje, pretpostavka) autora!

Isto to bi važilo ako bi se postavljalo pitanje. Pitanja bi se mogla isto tako slobodno postavljati ali se iz celog izlaganja/teksta – počev od naslova – mora videti da je to pitanje.

Primera radi, kada bih napisao: „Postupak ABC je štetan.“, to bi bila tvrdnja i morao bih da je dokažem.

Ako bih napisao: „Mislim (verujem, pretpostavljam) da je postupak ABC štetan.“ jasno je da je u pitanju moje mišljenje (verovanje, pretpostavka), i više nisam u obavezi da bilo šta dokazujem.

Isto tako, pitanje: „Da li je postupak ABC štetan?“ ne bi zahtevalo nikakvo dokazivanje jer se vidi da to nije činjenica.

Naveo sam neutralne primere. Princip bi morao da važi i za lične osobine koje se prišivaju građanima (uključujući čak i političare – što ne znači da političari i zaslužuju takvu zaštitu!)

Verujem da bi nasumična anketa pokazala da građani danas imaju veoma malo poverenja u javnu reč – upravo zbog njenih navedenih sadašnjih osobina.

Ukoliko bi se sloboda na ovaj način ograničila, ubeđen sam ne samo da bi poraslo poverenje u javnu reč, nego da bi se i svaki građanin osećao bolje zaštićenim od mogućih prevara, laži i kleveta.

Da i ne pominjem kako bi odjednom nestali „čarobni“ lekovi koji sve, a naročito najteže bolesti, izleče preko noći.

Ukratko: previše „slobode“, isto kao i previše bilo čega drugog, ne poboljšava kvalitet života – naprotiv!

(Ne)moral antivakcinaša

Preuzeto sa portala „Konkretno“.

Antivakcinaški pokret je započet kao uopšteni otpor vakcinisanju jer, navodno, vakcine izazivaju autizam. Pristalicama dokazi nisu bili potrebni – važno im je bilo da su protiv! Slično poznatoj priči:

Momak i devojka hoće da se uzmu. Momak pita: „Jesi li rekla tvojima da hoćemo da se uzmemo?“

„Jesam!“

„I šta su rekli?“

„Tata nije rekao ništa.“

„A mama?“

„Mama čeka da se tata izjasni, pa da bude protiv!“

Pošto je najjači „dokaz“ za ovakvu tvrdnju bio: „Zato što sam ja tako rekao!“, teorija nije mogla da se održi. Neko je jednostavno povezao povećan broj otkrivenih slučajeva autizma sa vakcinama, bez ikakvih stvarnih dokaza o nekoj uzajamnoj vezi.

Potpuno je zanemarena činjenica da su doskora bolesti u porodici često skrivane od javnosti, da su lekari bili malo i retko dostupni i da su se promenile skoro sve okolnosti života.

Zanemaren je uticaj duvanskog dima. Lično se sećam da je u periodu 1950. – 1955. broj pušača bio znatno manji (i to samo među odraslima!), da su žene veoma retko pušile a trudnice nikada, i da su se cigarete kupovale na komad. Prosečan pušač bi zapalio jednu posle večere i to je bila „dnevna norma“. Veoma su retki bili oni koji bi popušili dve dnevno! Danas se dnevni prosek ne broji komadima, nego kutijama od po 20 cigareta. „Dnevna je norma“ najmanje jedna kutija.

Kako se taj dim stvara neposredno pred decom, zašto povećana koncentracija duvanskog dima ne bi bila uzrok povećanog broja autistične dece?

Neko će reći da je povećano i industrijsko zagađenje. Sva se zagađenja ne mogu meriti sa duvanskim, jer se samo duvanski dim pravi i najveća je koncentracija upravo pred decom.

Antivakcinaši su pošli zaobilaznim putem. Sada više ne tvrde da vakcine izazivaju autizam, nego traže da vakcinisanje bude dobrovoljno. Nije neophodno biti premudri Solomon, pa se dosetiti kada će se bilo ko od njih dobrovoljno odlučiti za vakcinaciju.

I najnepismeniji antivakcinaši bi sada da proveravaju sastav i tehnologiju vakcina i da tek onda može početi proizvodnja. (Citat: „Ne zna da plati online račun, a razume se u vakcine i 5G.“)

Čitajući o sastavu naišli su na podatak da postoje tragovi elemenata koji njima zvuče kao škodljivi.

Uzmimo da su tragovi tih elemenata zaista škodljivi. (Nedovoljno upućen čovek koji zna da je „Cl“ oznaka hlora, otrovnog gasa, kada vidi da jelo sadrži „NaCl“ pomisliće da je jelo otrovno. „NaCl“ je kuhinjska so i, bez obzira što u sebi sadrži hlor, nije otrovna.)

Sadržaj nečega „u tragovima“ znači da mu je udeo manji od jednog hiljaditog dela. Ako je nešto 1000 g, udeo „tragova“ je manji od jednog grama! Postojanje „škodljivih tragova“ se teško utvrđuje čak i pomoću veoma skupih mernih naprava.

Ukupan broj obaveznih vakcina je 23. Svaka je u proseku manja od 1 cm3, tj. manje od jednog grama. Neka su i po dva grama. To bi ukupno iznosilo 46 grama! Tragovi „škodljivih“ elemenata onda ne mogu preći 46 MILIgrama, tj. 46 HILJADITIH DELOVA JEDNOG JEDINOG GRAMA! Sveukupno, manje od pola desetog dela grama!

To je masa „škodljivih“ elemenata koje dete primi tokom svog odrastanja do 14. godine.

Isto dete, ako samo jedan od roditelja puši u kući (što je svim pušačima uobičajeno!), svakog dana proguta istu ili veću masu duvanskog dima! Dima sa čitavim nizom škodljivih sastojaka za čije postojanje nisu potrebni nikakvi posebni merni uređaji – vide se i golim okom. (Pomenuta masa je moja slobodna procena, ako je masa cigarete jedan gram, a najveći deo se pretvori u dim.)

Uzmimo da dete, uz roditelja – pušača, dnevno udahne – unese samo istu masu duvanskog dima, 46 mg. To je mesečno 1380 mg – više od jednog grama. To je skoro 20 grama (tačnije 19,32 g) do 14. godine. Doda li se tome doprinos pušača gostiju (pušači smatraju da imaju pravo da puše i u tuđoj kući – čak i ako niko od domaćina ne puši!), ukupna količina otrova sigurno dostiže bar 30 grama. Ukoliko oba roditelja puše, količina opasnih materija koje dete unese u sebe u tom periodu, prelazi 50 grama – preko HILJADU PUTA više od sumnjive materije u vakcini!

Dakle, antivakcinaši se boje da detetu ne naškodi manje od POLA DESETOG DELA grama, njima nepoznate materije, koju zato smatraju (a ne mora biti!) škodljivom. Istovremeno, ne smeta im što dete unese u organizam celih 20 ili više grama, dokazano škodljivih materija!

Čak i ako su roditelji nepušači, koji će antivakcinaš danas reći gostu: „Imam decu i u mom stanu nema pušenja!“

Sve ako su brojke koje sam naveo i netačne, treba li decu najpre zaštiti od dokazano štetnih materija, a tek posle od onih za koje nema dokaza da su zaista štetne?

Gde je tu moral i logika antivakcinaša?

Koje moralno pravo ima bilo koji pušač da se protivi vakcinisanju?

Ko god nije spreman da svoju decu zaštiti od, dokazano štetnog, duvanskog dima, kada se protivi vakcinaciji sasvim sigurno ne misli na decu – ni svoju, ni tuđu! Samo se priklanja modi, odnosno krdu.

U ovoj je državi dugo bilo nedopustivo protiviti se bilo kom zvaničnom stavu. Oni koji su se ipak protivili završavali su na Golom Otoku, a odskora su slavljeni kao heroji.

Danas se svako može protiviti svemu. Antivakcinaši odjednom stekoše hrabrost da budu protiv – verovatno očekujući da će u budućnosti biti slavljeni. Možda i hoće – samo je pitanje da li po mudrosti ili gluposti.

Zašto se antivakcinaši, isto toliko energično, ne bore protiv pušenja, kao što se bore protiv vakcina? Onda bi njihova borba mogla imati smisla.

Ne očekujem da će iko pokušati da pobije bilo šta od ovih navoda. Umesto toga osuće paljbu i vređanje iz sve snage.

Svakom iole pametnom čoveku jasno je da vređanje nije dokaz da nisam u pravu.

Citat: „Uvredama čovek ne pokazuje koliko je moćan nego koliko je prost.“

„Oživljavanje sela“ – obmana ili stvarnost?

U svakodnevnom životu tek-tek izađe neka nova moda i nova fraza, koju većina prihvata ne upuštajući se u njen smisao.

Počela je ne tako davno, da se masovno koristi fraza „oživljavanje sela“. Kada je čuju neki samo što ne počnu da skaču od radosti.

Šta ta fraza stvarno znači?

Naravno, ništa – i kao i većina fraza služi samo za zaluđivanje.

Zašto?

Verujem da, postavite li ljubiteljima ove fraze pitanje: „Šta je to „selo“?“, nećete dobiti pravi odgovor. Ili će reći „Zna se!“ – što takođe ne znači ništa, ili će nabrajati naselja koja nazivamo selima.

Dakle, šta je „selo“?

Ne tako davno, zemljoradnjom se bavila većina stanovništva. U vreme kada sam išao u osmogodišnju školu to je bilo preko 80% stanovništva.

Sela su bila naselja obrazovana tako da se iz njih obrađuju zemljišne površine o okolini – onoliko koliko je koristeći tadašnja prevozna sredstva moglo biti racionalno. Nije imalo smisla obrađivati parcelu koja je od vlasnikovog doma previše udaljena jer bi se mnogo vremena gubilo u prevozu. Takve su se parcele ili davale u zakup ili su pretvarane u šume ili parlog – neobrađeno zemljište. U selima je živeo mali broj zanatlija – uglavnom onih čija je delatnost vezana za seosko oruđe i poljoprivredne alatke. Svi ostali su se bavili zemljoradnjom.

Kako je poljoprivredu osvajala mehanizacija, smanjivao se udeo zemljoradničkog stanovništva. Danas se u zemljama sa razvijenom poljoprivredom, zemljoradnjom bavi manje od 10% stanovništva.

Pored toga i oni koji se bave zemljoradnjom, zahvaljujući savremenim putevima i prevoznim sredstvima, više ne moraju da žive u blizini površine koju obrađuju.

Svi koji su se preorijentisali na industriju i usluge, postepeno su napuštali sela i preseljavali se u gradove. Sela su, naravno, opustela.

Na prvi pogled bilo bi jako lepo naseliti napuštena sela i rasteretitit gradove.

Da li ima smisla očekivati tako nešto?

Kada bi se sva sela i popunila da li bi svi mogli, ponovo, da se bave zemljoradnjom? Sasvim sigurno ne! Danas, kada zahvaljujući savremenoj mehanizaciji, jedan jedini čovek može obraditi više zemlje nego nekada čitava porodična zadruga – sasvim sigurno nema dovoljno obradivih površina za sve.

Znači ipak bi većina morala da traži drugo uhlebljenje, a najpre će ga naći u gradu.

Koji bi dobitak bio za nekoga ko se ne bavi zemljoradnjom da se preseli u selo? Da bude više udaljen i da duže putuje do radnog mesta? To bi istovremeno značilo i manje mogućnosti za razvoj i školovanje dece.

Zašto bi to neko radio?

Zato što je u modi „Oživljavanje sela“?

Lala bi rekao: „Ta nemojte mi kas’ti!“

Neko će reći: u razvijenim zemljama bogataši žive u selu. To je poluistina a poluistine su najgore laži!
Bogataši tamo zaista uglavnom žive u selu ali imaju bar jedan stan u gradu! Što bi narod rekao: „To je drugi par opanaka!“

Napuštanje sela je svetski proces koji se svakako više ne može zaustaviti ni na koji način. Kakva god moda da se lansira, kakve god parole da se svakodnevno ponavljaju, sela će se sve više napuštati. Najpre najudaljenija a zatim i bliža – ona koja se ne pretope u samostalne ili obližnje gradove.

Kako to najčešće biva, imamo dve mogućnosti:

– ili da proces prihvatimo kao i svaku neminovnost i prilagodimo mu se.

– ili da se tom procesu bezuspešno odupiremo i da nas kasnije snađu odgovarajuće posledice,

Prazne parole svakako neće pomoći niti doprineti rešenju.

Okružen „veoma značajnim“ osobama

Vikipedija: „VIP (engl. VIP) je skraćenica koja na engleskom jeziku označava „veoma važnu osobu“ (енгл. very important person).“

Da nema fb ne bih ni znao koliko je VIP – veoma važnih osoba – oko mene!

Sve su te važne osobe prestravljene i da uzmu ličnu kartu sa čipom, a tek od „prisilnog“ čipovanja putem vakcine premiru od straha!

Nije ni čudo! Sve su to univerzalni naučnici! Doktori svih nauka na svetu – a i šire!

Po ugledu na Paracelzusa (Vikipedija:Paracelzus /pravim imenom Teofrastus Filipus Aureolus Bombastus fon Hoenajm, nem. Theophrastus Philippus Aureolus Bombastus von Hohenheim/ je bio alhemičar, fizičar, astrolog i bavio se okultnim. Svoje pravo ime je kasnije u životu u većoj meri prestao da upotrebljava, služivši se imenom Paracelzus, što u slobodnom prevodu znači „preko, iznad Celzusa““.; (Vikipedija:Anders Celzijus (šved. Anders Celsius; 27. novembar 1701 — 25. april 1744), švedski astronom; izumeo Celzijusovu skalu temperature.) ovi bi se mogli zvati PARADOKTORI.

Logično jer oni sve znaju bolje od „običnih“ doktora nauka! Šta zna „običan“ doktor nauka koji je studirao pet ili šest godina osnovnih studija, zatim još bar tri ili više godina magistarskih a zatim opet nekoliko godina doktorskih studija? Proveo decenije u školi i na fakultetu, umesto da se baci na Facebook i YouTube.

Paradoktori znaju sve – od medicine do elektrotehnike. Već i FB i YT daju preveliko znanje, još ako se dopuni mahanjem reketom – eto vasionske mudrosti.

Paradoktori nisu nikada videli bolesnika od korone; oni su na suviše visokom nivou da bi se bavili bilo kojim pacijentom, ali znaju da to nije nikakva bolest i kako da je izleče.

Čuveni britanski filozof Bertrand Rasel rekao je: „Tragično je što su glupaci toliko sigurni, a mudri puni sumnje.“ PARADOKTORI su veoma sigurni u svoje znanje a sumnjaju u sve i protiv su svega što nije u skladu sa njihovim mišljenjem.

Ne znaju šta je 5G ali znaju da je škodljivo i da su protiv. Naravno, iako imaju mobilni telefon koji je jednak i sa 2G, i sa 3G, i sa 4G, i sa 5G – ne pada im napamet da ga se odreknu! Štaviše neki imaju i po nekoliko mobilnih telefona ali su svejedno protiv 5G! Stvarno neopisivo pametno i mudro!

Ne znaju šta je vakcina ali znaju da je škodljiva i da su protiv.

Ne znaju šta je čip ali ga neće u ličnoj karti jer može da im naškodi, a što je još gore – država bi mogla da ih prati i da tim putem omete u njihovim VEOMA VAŽNIM radnjama – počev od jutarnjeg umivanja (i ne samo umivanja nego i svih ostalih radnji u kupatilu – što oni uredno i redovno objavljuju, do najsitnijih detalja, na društvenim mrežama!) pa do kuvanja kafe i tokom dana, sve do večere i brojanja ovaca pred spavanje. Državi su svi ovi podaci neopisivo važni jer su oni VIP!

Kad malo bolje razmislim, PARADOKTORA je bilo uvek, samo se ranije njihov glas nije mogao čuti s kraja na kraj sveta jer nije bilo društvenih mreža.

Ne tako davno, PARADOKTORI, koje su tada zvali LUDISTI, razbijali su tkačke mašine. Bilo je to u dalekoj Engleskoj.

Pod našim podnebljem, malo kasnije, tadašnji PARADOKTORI bili su pitomiji. Jednog je PARADOKTORA opisao i Milovan Glišić. Taj je, u razgovoru sa svojim kafanskim društvom, pitan ili nepitan, govorio : „Mi nenćemo…“ (govorio je kroz nos pa je tako zvučalo). Kada se našao neko da ga upita: „A šta vi to nenćete?“ nije imao odgovor. Njegovi su se potomci protivili samo izgradnji železnice. Današnji PARADOKTORI idu korak dalje: razbijaju i pale 5G primopredajnike.

„Hakovanje FB profila“ je tek posebna priča!

Svi belosvetski hakeri jedva čekaju da se okome na njihov profil!

Da bi eventualno hakovanje sprečili, ni sami ne znaju svoju šifru za prijavu („logovanje“) niti im je postupak prijave uopšte poznat. Sve je to povereno mobilnom telefonu ili (ponekad, i mnogo ređe!) računaru. Ukoliko se slučajno (jer namerno to i ne znaju – opet u cilju zaštite tako važne ličnosti) odjave („izloguju“) više ne znaju da se prijave pa je jasno da je neki haker provalio i ukrao im profil.

Obično za hakera bude proglašen poslednji sa kojim su sklopili prijateljstvo. Kao da je pravom hakeru uopšte potrebno bilo kakvo „prijateljstvo“ da bi hakovao nečiji profil. J

Zato povremeno upozoravaju jedni druge: nemojte prihvatati prijateljstvo od tog i tog jer je haker.

„Bilo bi jako smešno, da nije toliko žalosno.“

Okružen tako značajnim ličnostima ne smem ni da se oglasim – PARADOKTORI sigurno neće obratiti pažnju na reči jednog običnog čoveka.

Opozicija: ima li šanse na izborima?

Ne, ni najmanje!
O meni: nikada u životu nisam bio član ni jedne partije. Biračko mesto me nije videlo decenijama. Verujem da to govori dovoljno o mojim političkim stavovima.

Zašto mislim da opozicija nema nikakvu šansu?
Sa bilo kim od političara – od najvišeg do najnižeg nivoa – može se neko slagati ili se ne slagati. To nije sporno.
Pitanje je kako to svoje neslaganje pokazati i kako dokazati da neko jeste ili nije u pravu.
Za svakog iole razumnog čoveka presudna su dela! Nabrajajući šta ko jeste ili nije uradio oponent dokazuje gde je neko grešio, zavisno od toga da li je nešto trebalo ili nije trebalo uraditi.
Svakome se mora suditi samo po delima!
Štaviše, čak i ako je neko oponent a predmet njegove kritike uradi nešto dobro, treba to pohvaliti! Iako na prvi pogled deluje nelogično hvaliti svog protivnika, gledano na duže staze time se itekako dobijaju politički poeni jer je to dokaz da je kritičar objektivan.
Biti uvek, samo i isključivo, protiv znači samo jedno: neobjektivnost. Čak je i najprostijem čoveku jasno da je nemoguće da neko čini samo i jedino loše stvari. Mora mu se, makar i slučajno, omaknuti nešto dobro!
To dobro valja i priznati!
Posebna je priča ako se političko neslaganje prenosi na lični teren. Pokojnom Vladanu Batiću neko je prebacio da ima veliki nos. Ova osobina g. Batića nije nimalo sporna, ali, kakve veze ima sa njegovim radom? Da li to ne govori više lošeg o kritičaru nego bilo šta o g. Batiću?
Već sam pisao, ali da ponovim: da li je neko ćelav, ima buljave oči, klempave uši, razroke oči ili krive noge, da li je ove ili one nacionalnosti, veroispovesti ili rase, nimalo neće zanimati iole razumnog čoveka. Zanimaće ga samo šta i kako taj radi. Kada je rukovodstvo u pitanju to je jedino važno. Sve ostalo je lupetanje budala.
Još je gore ako se oponent bavi nečijim ličnim životom i porodicom. To je svakako najniži nivo na koji se može pasti!
Želeti bolest, povredu ili čak smrt, nekome lično, ili članu porodice, znači udaljiti od sebe svakog zdravorazumskog, potencijalnog pristalicu!
„Čisti arijevski Srbi“ me posebno zabrinjavaju. Takvi će uvek da nađu da nečiji (tuđi!) preci nisu bili „čisti Arijevci“ i tražiti njihovu glavu, ili ih bar terati u koncentracione logore. Prozivanje i osuđivanje nekoga zbog nacionalnosti, vere ili rase svakako nije nešto što razumnom čoveku uliva poverenje.
Poštovanje zakona je posebna priča.
Opozicija se sasvim sigurno neće složiti sa mnogim zakonima koje vlast donosi. Ima li onda pravo da ih ne poštuje?
Naravno, ne!
Zakon se može bilo kome dopadati ili ne dopadati ali svi moraju da ga poštuju!
Može se reći: „Mi se sa ovim zakonom ne slažemo i ako dođemo na vlast ukinućemo ga ili promeniti. Međutim, pošto zakon postoji, mi ćemo ga poštovati iako nam se ne dopada.“
U trenutku ograničavanja kretanja i neophodne pomoći velikom broju građana, pogrešno je reći: „Slobodno izađite i nemojte poštovati zakon!“
Pametnije je reći: „Smatramo zakon neosnovanim, ali poštujte zakon a naši će vam volonteri pomoći snabdevanjem i na sve druge načine.“
Takva opozicija, kada dođe na vlast ima puno pravo da ponovo zahteva da svi građani poštuju zakone – dopadali im se ti zakoni ili ne.
Već smo imali situaciju kada je opozicija savetovala građane da ne plaćaju struju. Kada su došli na vlast promenili su pesmu.
Da li su time dobili poverenje?
Sasvim sigurno – ne!
Prema tome, gospodo iz opozicije, ako želite da vas iko sledi, bavite se objektivno, samo i jedino, radom aktuelnih političara. Nemojte se spuštati na kafanski nivo gde je u pravu onaj koji ima najjači udarac pesnicom o sto.
Možda će vas u tom slučaju takvi slediti, ali ko god malo razmišlja – sigurno neće!

Zašto neću glasati – ili postoji li opozicija u Srbiji?

Ne, ne i ne!
Zašto sam tako kategoričan?
Sadašnji vlastodršci i svi oni koji se izdaju za opoziciju, ponašaju se u dlaku isto: bore se za vlast da bi sebi pribavili određene (ne male!!!) povlastice, a sudbina običnih građana, tj. naroda, ne zanima ih ni najmanje.
Najjednostavniji dokaz je pristupačnost vlastodržaca i(li) rukovodilaca „opozicionih“ partija.
Običan građanin ni na koji način ne može dopreti do njih, niti su voljni da bar saslušaju bilo čije muke.
Štaviše, oni koji se dočepaju vlasti više neće građanina udostojiti ni razumnog odgovora ako im se pismeno obrati.
Primer:
Dva puta sam podnosio molbu gradonačelniku Pančeva za lični prijem. Posle prve molbe (tek nakon moje intervencije kod sekretarice), dobio sam ukupno dva pisma. U prvom je tražio da navedem o čemu se radi, iako je to u molbi bilo lepo navedeno, pa sam napisao čak i ime njegove saradnice koja vodi predmet. Znači, molbu niko nije ni pročitao! Drugo je sadržavalo istorijat događaja koji je meni bio veoma dobro poznat jer sam ga upravo ja i stvarao. Nisam to tražio!
Manje – više isto kao kada biste nekoga upitali: „Koliko je sati?“ a on Vam odgovori: „Dan ima 24 časa.“ Izjava je svakako tačna ali nije razuman odgovor na postavljeno pitanje.
Na drugu molbu nikada nikakav odgovor nisam dobio!
Tim povodom obraćao sam se kabinetima Predsednika i Premijerke. Od oba sam dobio istovetan odgovor: „Predsednik (Premijerka), po ustavu nije nadležan za takve probleme“.
Znači: Predsednik (po Ustavu!!!) jeste nadležan za kanalizaciju u Borči, ili da u Laćarku obeća proširenje kuće, ali nije nadležan da kaže makar samo: „Ako je tačna izjava da administrativni postupak traje punih 55 godina, zaista je krajnje vreme da se privede kraju. Sa ovim mišljenjem upoznaću i svoje saradnike koji to rešavaju.“
Iako Ustav to ne obuhvata, bilo bi dovoljno! Uostalom, u svakoj pravnoj državi, sve što zakponom nije zabranjeno – dozvoljeno je. Predsedniku i Premijeru sasvim sigurno Ustav ne zabranjuje da se zainteresuju za probleme građana.
Narod takve izjave prihvata kao da je taj rekao: „Ma ko te … šiša!“
Car Austrougarske Franja Josif lično je primao svoje podanike i saslušao bi njihove probleme. Naši vlastodršci smatraju da je prijem građana ispod njihovog nivoa.
S druge strane, „opozicija“ se najviše bavi „problemima“ kao što su: da li je neki vlastodržac ćelav, krivonog, ima li klempave uši ili se služi levom a ne desnom rukom. Vrlo retko ili nikada nisam čuo ili pročitao da je neki „opozicionar“ rekao: „Taj je po Ustavu ili Zakonu dužan da uradi to i to, a nije uradio, ili je uradio pogrešno, jer treba uraditi ovako a ne kako je on uradio.“
Isti ti „opozicionari“ su isto toliko nezainteresovani za narod kao i vlastodršci.
Navodno ne mogu ništa da učine jer nisu na vlasti.
Lažu – naročito ako su u pitanju parlamentarne stranke!!!
Svi poslanici mogu da vladi postavljaju poslanička pitanja. Prema tome, svaki poslanik koga imalo interesuje sudbina građana, postaviće vladi pitanje šta je sa problemom koji građanina muči i da li postoji rešenje ili ne.
Onda na sajtu poslanika ili stranke objave i pitanje i svoje mišljenje i odgovor vlade.
Građanin bi video da se bar neko – makar stvarno bio dalje bespomoćan – interesuje za njegovu sudbinu.
Ovako, izaći na biralište znači samo gubitak vremena jer će i Kurta i Murta ponavljati oveštalu frazu: „Ma ko te …“ i gledati isključivo svoj interes.
Kada se uverim da postoji partija koja građane ne gleda kao smeće koje će oni gomilati da bi se preko njega podigli na veću visinu, izaći ću na biralište i glasati za nju.
Mogu, sadašnji ili potencijalni, vlastodršci biti ćelavi, krivonogi, klempavih ušiju ili levoruki – baš me briga! Sasvim mi je dovoljno da pokažu bar malo obzira prema nama – običnim građanima.
Dok se takvi ne pojave (ako se ikada i pojave!) služiću se njihovom rečenicom: „Ma ko vas …“.

Vanzemaljci i NLO

Najpre treba rasčistiti o čemu se govori i ne mešati babe i žabe. Moguća su tri pitanja:
1. da li, negde u svemiru, postoji neki oblik života?
– Vrlo verovatno, skoro sigurno.
2. da li, negde u svemiru, postoji inteligentni život?
– Možda. Ne može se pouzdano tvrditi.
3. da li, negde u svemiru, postoji visoko razvijena civilizacija koja nas posećuje ili šalje svoje svemirske brodove da mi možemo da ih vidimo dok osmatraju Zemlju?
– Sasvim sigurno ne!

Razmatraću samo poslednje pitanje.
Podsetiću na neke neosporne činjenice.
Svemirska rastojanja su većini ljudi nepojmljiva. Već je i sama brzina svetlosti (300 000 km u sekundi) nepojmljiva a još više dužina koja se označava kao svetlosna godina (9 460 800 000 000 km). Imajmo u vidu da je svetlosna godina manja mera u astronomiji. Veća je parsek (30 856 780 000 000 km). Ko želi detaljnija objašnjenja astronomskih mera ima ih ovde.
Našom današnjom tehnologijom i znanjem, međugalaktička rastojanja su nesavladiva za jedan ljudski vek.
Da bi savladali takve udaljenosti vanzemaljci bi morali imati tehnologiju i znanje daleko, daleko ispred nas.
Uporedimo našu današnju i tehnologiju pećinskog čoveka, i označimo li to činiocem deset (10), poređenje vanzemaljske tehnologije i naše morali bismo označiti činiocem koji nije manji od hiljadu (1000).
Znači da bi njihova tehnologija i znanje morali biti jako, jako, napredni.
Pogledajmo malo unazad.
Šta bi bilo kada bi postojalo neko udaljeno i odvojemo ostrvo gde još uvek žive pećinski ljudi? Kako bismo ih mi, sa našom današnjom tehnologijom ispitivali?
Mogli bismo da ih ispitujemo sa kilometarske daljine, tako da oni i ne slute da ih ispitujemo. Pri tome bismo o njima saznali više nego što oni sami znaju o sebi!
Na isti način bi neka napredna civilizacija mogla da o nama sazna više nego što sami o sebi znamo a da nam se i ne približi!
Zašto bi se oni petljali i dolazili kod nas? Zašto bi nekoga otimali, odnosili na svoj brod i vraćali ga kući?
Da li NLO postoje?
Moguće, ali je sasvim sigurno da im je poreklo „domaće“. Nisu došli iz druge galaksije nego sa nekog aerodroma – javnog ili tajnog.
Prema tome, sve te priče mogu biti samo potka za naučnofantastične filmove ali, u stvarnosti, vanzemaljaca ili njihovih brodova na Zemlji i u njenoj blizini, nema.

Moć predrasuda

Od vajkada čitam i slušam „kako su gazirana pića štetna“.
Pošto pijem, manje – više, isključivo gaziranu vodu (sokove retko, alkohol nikada) trpeo sam pritisak i „popovanje“ okoline. Pri tome niko nije znao da objasni u čemu je „štetnost“ gaziranog pića, odnosno gaziranja. Ni u štampi, ni na internetu, nema uverljivih podataka koji bi podržali tu predrasudu.
Posebno mi je smetalo što ti isti „popovi“ ni jednog trenutka nisu ni pomišljali da popuju pušačima iako postoje hiljade naučnih radova o štetnosti duvanskog dima.
Niko nije ni razmišljao o dokazima jer „to se zna“.
Zato sam nakon operacije čira 2000. zapitao mog hirurga smem li da pijem gaziranu vodu. Srećom, čovek nije opterećen opštevažećom predrasudom, pa je odgovorio: „Naravno, samo ako imate para da je platite. Štaviše, ta je voda preporučljivija nego vodovodska. U vodovodu postoje dodaci radi dezinfekcije vode koje pijemo zajedno sa njom.“
U posetu su mi dolazila samo deca. Ponovo sam zapitao: „Molim Vas hoćete li to da kažete mojoj ćerki kada bude došla? Ako joj ja kažem neće mi verovati.“
„Naravno, samo neka mi se javi.“
Čim mi je ćerka došla rekao sam: „Idi kod doktora. Ima nešto da ti kaže.“
Vratila se i ispričala šta joj je doktor rekao. Dodala je: „Da si mi ti rekao, ne bih verovala.“
„Znao sam. Zato sam te i poslao kod njega.“
Naravno, niko ne bi mogao da me spreči da i dalje pijem gaziranu vodu ali su deca drukčije gledala kada je sipam.
Tek se nedavno, prvi put, pojavio tekst koji odvaja gaziranu vodu od obojenih pića, i o njoj piše objektivno. Nalazi se ovde.

Mali rečnik stranih izraza, a i domaćih! :)

Sa fb profila Dragane Ilić Đorđević:

POVERENJE – kad sa službenog puta, nenajavljen dođeš ženi kući
MORTADELA – elegantno popunjena dama u previše uskim mrežastim čarapama
DUHOVNO UZDIGNUT – stadijum alkosa u kojem se svi koji prođu pored njega krste
SURČINSKA MAFIJA – taksisti na beogradskom aerodromu.
KRALJ – nekrunisana budala. „Koji si ti kralj – ja ne mogu da verujem“
KAD MAGARCI UTIHNU – ekranizacija predizborne tišine.
ĐAKUZI – sprava koja se najbolje prodaje onima koji su odrasli uz poljski klozet.
PRAVDA – odluka u tvoju korist.
OPŠTINA – Ustanova u kojoj ste uvek na pogrešnom šalteru
NOSAČI ZVUKA – fizički radnici kojima na poslu selidbe uvale da nose neki težak i kabast muzički instrument
PRODAJA FLAŠIRANE VODE – tehnološki usavršena prodaja magle menjanjem agregatnog stanja iste.
SVE NAJ, NAJ – fraza koja se sve češće koristi u raznoraznim prilikama, za rođendane, Nove godine, pa čak i Bozić, i uopšte kada se god nekom nešto čestita… to je kada nam čestitaju drugari koji kada dođe do toga da nam nešto konkretno kažu ili požele, skontaju da nas ne poznaju dovoljno… pa se sve jednostavno sažme u naj-naj.
PLAVA KRV – pokazatelj visokog društvenog statusa žena koje snimaju reklame za uloške
NEPOŠTEN PRONALAZAČ – za razliku od poštenog, ovom pronalazaču uvek sledi nagrada.
FAKS MAŠINA – student koji sve ispite položi u roku.
13. PLATA – plata koju dobiješ posle 20 meseci rada kod privatnika.
USTOLIČITI – udariti nekoga stolicom. „Jel se sećaš kad je Krstić ustoličio Burusisa?“
„OJAČAO SI K’O DINAR“ – pošalica na račun nečije nejakosti.
APSOLVENT – osoba koja bez otvaranja indexa pronalazi svoj među stotinu drugih.
STAVLJANJE NOVCA U INDEKS – običaj koji je skroz promenio svoju namenu. nekada se studentu stavljala kinta kada položi ispit a danas student stavlja kintu u indeks da bi položio ispit.
DŽENTLMENSKI AUTO – obično stariji domaći automobil čija vrata sa suvozačeve strane ne mogu da se otvore iznutra.
SO – najčešći plod mora na srpskim trpezama.
MEDICINSKI FENOMEN – pacijent koji ne zna da treba da ponese poklon doktoru.
AMERIČKI SAN – pojava da ljudi po ceo dan rade da bi otplatili ogromnu kuću koju koriste samo da bi prespavali u njoj.
SUVI VRAT – damski stil kupanja u moru gdje ništa iznad ramena ne sme biti u vodi, da se frizura slučajno ne bi pokvarila.
VOJISLAV ŠEŠELJ – začetnik današnjega „fejs“ jezika. „Vovim te, bve!“
LEGURA – dete dvoje metalaca
ŽENA – osoba koja hoće da je muva muškarac sa stavom, a da bude u vezi sa muškarcem koji lako te stavove prilagođava njoj.
BIOLOŠKI SAT – kada on pokaže ponoć, princeza se pretvara u bundevu.

AKO JE OVO BILO PREVISE, ONDA SE IZVINJAVAM SVIMA KOJI SU PROČITALI DO KRAJA, I SVE ČESTITKE ZA ISTRAJNOST U ISTOM